Udovica

Moja mama je divna, ali teško izlazi na kraj sa stvarima. Običnim stvarima. Kao kada treba da uhvati pravi autobus da bi otišla kod lekara ili da se upozna s novim ljudima. Tata je vrlo predusretljiv. Ne pravi frku zbog njenih „malih panika“, kako ih zovu. Samo joj kaže da sedne pa je gladi po ruci i tiho joj govori dok joj ne bude bolje. Stvarno se vole – oduvek su se voleli. Vole i mene, ali mami je potrebna sva tatina pažnja.

U pasjim danima leta – „gluvo doba“ za medije kada su političari na odmoru, škole se zatvaraju i zemlja se polako zaustavlja – dobrodošlo je sve što iole liči na vest.

Čudne su sahrane. Mislim da mnogo nalikuju venčanjima. Okupljanja s ljudima koje nikada ne viđaš nijednom drugom prilikom, razmenjivanja novosti za švedskim stolom, ljudi koji se smeju i plaču

Par deli psihozu ili neku zabludu zato što je jedno od njih dvoje pod tolikim uticajem drugog. Na kraju veruju u istu stvar – na primer da imaju pravo nešto da rade. Dele sistem vrednosti koji ne prihvata niko izvan njihovog partnerstva ili odnosa.

Trebalo bi da s vremenom bude lakše, ali nije, pošto je svaka laž sve kiselija i kruća, kao nezrela jabuka. Tvrda je i suši mi usta.

„Zavisnici su sjajni lažovi, inspektore. Lažu sami sebe a onda i sve ostale. Poriču da imaju problem i vešti su u pronalaženju izgovorâ i prebacivanju krivice na druge ljude“,

I volim ga. Volim ga. On je moj svet, ali svakog rođendana se pitam nije li možda ovo godina kada će se dogoditi čudo – kada ćemo dobiti dete.