Oklopno srce

Na prilazu velikoj, crnoj drvenoj vili srce mu je teško zalupalo. Lupalo je još teže kada je pozvonio na dobro poznata vrata i iza njih začuo korake. Poznate korake.

Izgledala je kao i uvek, kao što će uvek izgledati. Tamna kosa, nežne smeđe oči, vitki vrat. Ma nek se nosi, bila mu je toliko lepa da ga je zabolelo.

„A isto mogu reći i tebi. Uvek sam te voleo, i pijanog i treznog. Nije mi bilo teško iako si uvek bio težak čovek. Uvek u ratu, ponajpre sa samim sobom. Ali, Hari, u životu mi je najmanje teško bilo da te volim.“

„Tata…“

„Nemamo vremena za banalnosti, Hari. Ne znam da li sam ti ikad rekao, čini mi se da jesam, ali ima stvari koje često pomišljamo, pa mislimo da smo ih i izrekli iako nismo. Hari, uvek sam bio ponosan na tebe. Jesam li ti to rekao dovoljno često?“

„Ja…“

„Šta?“ Olav Hule oslušnu u mraku. „Sine, pa ti plačeš? Ako, u redu je to. Znaš li kad sam bio najponosniji? Ovo ti nikad nisam ispričao. Jednom, dok si još bio u višim razredima osnovne škole, javio se jedan tvoj nastavnik. Rekao je da si se ponovo pobio u školskom dvorištu. I to sa starijim dečacima, iz moralnih razloga. Ali tom prilikom je bilo prilično gadno jer si morao u hitnu da ti ušiju usnu i izvade rasklimatan zub. Sećaš li se da sam ti smanjio džeparac? Kako bilo, posle mi je Ejstejn pričao o toj tuči. Nasrnuo si na njih zato što su napunili Klompin ranac vodom sa česme u dvorištu. Ako se ne varam, ti čak nisi naročito ni voleo Klompu. Ali Ejstejn mi je rekao da su te toliko pretukli zato što se nisi predavao, već bi svaki put ustajao sve krvaviji dok se naposletku stariji dečaci nisu uplašili i razišli.“

Hari pogleda Belmana. Morao je da mu se divi. Onako kako se čovek divi bubašvabi koju pusti niz vodu u klozetskoj šolji, a ova opet izgamiže. I opet. Sve dok ne nasledi čitav svet.

Neki smatraju da sin uvek ispadne u manjoj ili većoj meri prerušena varijanta svog oca, da je doživljaj razlaza retko nešto više od puke iluzije, povratak je neizbežan. Krv ne samo da je jača od volje, već je i ništa drugo do volja.

skromnosti se čovek najteže nauči

Ne smeš tek tako da potcenjuješ svoja osećanja, Hari. Pokušavaš da zanemariš to što i ti, kao i svi drugi, imaš neku predstavu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno. Tvoj intelekt možda ne raspolaže svim argumentima u prilog tim predstavama, ali one su svejedno ukotvljene negde duboko u tebi. Ispravno i pogrešno. Možda su te tome naučili roditelji u detinjstvu, možda pouke iz bajki koje ti je baka čitala, možda si u školi video nepravdu i dobro razmislio o njoj. To je zbir svih napola zaboravljenih stvari.“ Altman se nagnuo k njemu. „’Duboko ukotvljene’. To je zapravo sasvim prikladan izraz. Jer podrazumeva da možda ne vidiš sidro u dubini, ali svejedno ne možeš da otplutaš, gde god da si – tu i pripadaš. Probaj da to prihvatiš. Prihvati sidro.“

Prvih nekoliko metara uspevao je da se odupre nogama o stenu, ali mu je s vremenom ova uzmakla i ostao je da visi u vazduhu.

„Znamo da si iz Osla zvao Elijasa Skuga, kao i da si dva dana kasnije bio u Stavangeru gde si ga i ubio.

Svi dani koje je odbacila zarad dana koje je mislila da će dobiti.

štena fabrika tog materijala – gore u Nidalu. Ako je stvarno prazna i