Savršeno sećanje na smrt

Mi nismo samo očevi svojih otaca već smo i sopstveni očevi, i naša nova sudbina je određena prethodnim životima

Duša koja putuje i na svom putu samo menja imena, čuvajući pri tome savršeno sećanje na smrt, reče zamišljeno Visarion. Platon, pa Plotin.

Dok god si zao i ljubitelj tela, ne možeš razumeti ništa od stvari koje su divne i dobre.

Sokrat je to naslućivao, a veliki Oci Crkve odlično su znali: istinski odgovori se u životu ne daju ni umovanjem ni propovedanjem, već samim životom.

Opasnije je uzeti lekara neznalicu nego se bez njegove pomoći prepustiti borbi sa bolešću.

Kroz razum on dospeva do poznavanja samog sebe i ne biva neznalicom u pogledu načina sopstvenog postanka.

O Zevse, ti koji po sebi postojiš, po sebi si jedno, po sebi dobro, ti jedini veliki, veliki u istini i veći od velikog; ti koji nisi stvoren iz ničega, niti je ništa tvoj početak, niti je išta ili ništa postojalo pre tebe; ti koji i po sebi sam prethodiš večnosti i jedini si potpuno i do kraja nestvoren; i ti si prvo i osnovno načelo svih stvari koje postoje; onaj od kojeg i kroz kojeg sve stvari postoje i postaju i opstaju na najbolji mogući način; bilo da su večne i nadnebeske, bilo da su u Ekumeni i vremenu, bilo da su besmrtne ili smrtne i tako pripadaju poslednjoj kategoriji bića.

Razumno je bilo pretpostaviti da čovek koji i dalje pokazuje nameru da jednom postane Car mora da razmišlja o svome nasledniku, dakle o novoj ženi; tek će kasnije, sa nemalim čuđenjem, shvatiti da Teodoru ovo ni na pamet ne pada i da duh Kleope i dalje vlada njegovim Dvorom.

okopao nekakvog ugleda i slave, koliko god oni bili prolazni, ali je u ovom prolaznom životu bolje da nas pogađa prolazna sreća nego neprolazna nesreća.

Od tada je, istina, prošlo više od dvadeset godina, ali vreme ne briše gorčinu, samo je potiskuje negde duboko, odakle ona, kao crna žuč, nastavlja da gorči naše misli i dela.