Veštica iz Portobela

Ljude možete prepoznati po vrsti muzike koju slušaju.

Da li učiti znači odlagati knjige na police, ili se osloboditi svih beskorisnih stvari i nastaviti svoj put oslobođen suvišnog tereta?

Ostatak njenog života bio bi gorko sučeljavanje njenih ličnih snova sa kolektivnom stvarnošću.

Želim ponovo da mislim da je svet magije samo jedan vešto razrađen trik. Da su ljudi sujeverni. Da ono što nauka nije u stanju da objasni, nema ni prava da postoji.

ljudi lako podležu obmanama; izvesne praznoverice ostaju ukorenjene u ljudskoj mašti, ma koliko besmisleno izgledale, i bivaju

nečastan način zloupotrebe beznađa ljudskog bića.

Svako ko slučajno otkrije u sebi neki dar i usudi se da govori o svojim sposobnostima, počinje da pobuđuje podozrenje. I onda obično muž, supruga, otac, sin, ili bilo ko od bližnjih, umesto da se time ponosi, na kraju zabranjuje da se ta tema uopšte i pomene, iz straha da svoju porodicu ne izloži ruglu.

Nema potrebe da se ponovo podsećamo na sva nepočinstva Inkvizicije, sa njenim spravama za mučenje i lomačama koje su raspirivale mržnja i osveta. Ali, tokom putovanja, Eda je više puta ponovila da postoji nešto u tom činu što ona ne može da prihvati: grad i četrnaesti Baron od Prestongrendža i Dolfinstouna, „dali su oprost“ svirepo pogubljenim osobama.

Niko ne pali svetiljku da bi je sakrio iza vrata: svrha svetlosti je da osvetli prostor oko sebe, da otvori oči, da pokaže lepote i krasote u svojoj okolini.

Znam da me Bog iskušava bacajući me u oganj nedaća, do usijanja. Podnosim udarce života, a ponekad sam tako hladan i neosetljiv kao voda od koje gvožđe ciči. Ali uvek imam samo jednu molbu: ’Bože moj, Majko moja, nemoj da odustaješ, sve dok ne poprimim oblik koji od mene očekuješ. Postupaj po svom najboljem nahođenju, onoliko dugo koliko smatraš da je neophodno, ali nemoj nikad da me baciš u staro gvožđe, na otpad odbačenih duša.’