Umrijeti bez stresa

ŽENSKA SREĆA NE STANUJE
U NAŠIM TRBUSIMA

Prijavila sam jednog profesora koji voli jahati studentice. Gospođa mi je rekla da je upoznata s „problemom“, gospodin nije samo profesor nego i pisac, ona će me nazvati čim „stvar“ ispita. Bilo je to davno. Gospođa još „ispituje“ a gospodin profesor jebe, pretpostavljam „samo“ verbalno, doduše javno, ali nikoga nije briga.

„Kulturnjaci“ moraju biti kulturni. Kad nisu, onda se izglasa pravilnik pa postanu ma koliko na poslu štipkali, psovali, vrijeđali i jebali.

„Boli me samo kad se smijem“, u jednom je trenutku glavna junakinja rekla prijateljici. Film Samo kad se smijem boli onoliko koliko traje. Nitko se nije nasmijao, a opet smo svi koji smo ga gledali bili i ganuti i sretni što među nama postoje umjetnici koji nam tako bolno precizno znaju ispričati priču o životu.

Cure, žene, odjebite „pomagačice“ svih vrsta. Kad navršite osamnaest, ne kupujte silikonske sise, kupite pištolj.

djetinjstvu su protiv njih roditelji, društvo, profesori, učitelji, treneri… Kad malo odrastu, opet profesori, poslodavci, pravosuđe, svi mužjaci i „feministice“.

Hrvatske žene drže da je bolje da ih ubije muž nego hrvatsko pravosuđe. Imaju pravo, muka je kraća.

Zalažem se za nasilje? Ne. Zalažem se za deratizaciju.

Svaka djevojčica bi čim stane na noge morala krenuti na tečaj samoobrane, a čim napuni osamnaest godina, kupiti pištolj. Da je ona nesretnica koja se tresla kod tetke dok je čekala egzekuciju bila naoružana, bila bi i živa. Doduše, u Hrvatskoj bi, zato jer je žena, dobila četrdeset godina robije.

Druga strana je, navodno, počinila samoubojstvo, pa nikad nećemo moći biti sto posto sigurni nije li ona žena, ona lijepa žena ipak bila sama kriva. Da ga nije „odabrala“, znamo da su žene te koje biraju, jelda, da se nije dotjerivala, da… Bila bi živa, jebiga. Ništa novo.

„Oni stare drugačije“, rekla mi je manikirka i pedikirka. Oni su „masniji“, oni se sporije „suše“.