Kockar

Још док бих прилазио коцкарској дворани, две просторије испред ње, чим бих само зачуо звецкање пресипаног новца – почињао бих сав да се тресем.

Одиста, Бог и под старост покара и казни охолост.

Као да ситна и крупна корист нису исто.

Него – шта сам ја сада? Zéro. А шта могу да будем сутра? Сутра могу да васкрснем из мртвих и почнем поново да живим! Човека још могу наћи у себи, док није сасвим пропао!

Зар сам ја одиста коцкар, и зар сам одиста… тако чудно волео Полину?

Да ли ме је мучила љубомора? У ствари, био сам у потпуној душевној растројености. Чак ме није мучила жеља да сазнам шта пишу једно другом. Него, значи, њему се поверава!

ли ме је мучила љубомора? У ствари, био сам у потпуној душевној растројености. Чак ме није мучила жеља да сазнам шта пишу једно другом. Него, значи, њему се поверава!

заустави се, једва дишући од гнева. Кунем се, не знам да ли је она била лепа, али увек сам уживао да је гледам кад се тако заустави испред мене, па сам зато и волео да често побуђујем њен гнев.

Чудно заиста, још нисам добио на коцки, али се понашам, осећам и мислим као богаташ, и не могу себе другачије да замислим.

Ставих тај гулден на manque – тога пута било је на manque – и, заиста, има нечега особитог у осећању када си сâм, у туђем свету, далеко од домовине, од пријатеља, и кад не знаш шта ћеш тог дана јести, а улажеш последњи гулден, апсолутно последњи! Добих и после двадесет минута изиђох из коцкарнице са сто седамдесет гулдена у џепу. То је чињеница, молим! Ето шта понекад може да значи последњи гулден! А шта да сам тада клонуо духом, да нисам имао храбрости да се одлучим?

Сутра, сутра ће се све завршити!