Bez opoziva: Poslednje reči znamenitih ličnosti

Tako je, zaključuje istoriograf, imperator „poginuo u sedamdeset trećoj godini, u šestom mesecu svoje vladavine“. A o njegovoj ličnosti i ulozi u istoriji zauvek će ostati trezveni sud neumoljivog Tacita:

Bio je suviše veliki za podanika, a svi bi ostali uvereni da bi bio odličan car, samo da to nije postao.

Diktatori jašu na tigrovima sa kojih se ne usuđuju da sjašu. A tigrovi sve gladniji.

Njegov karakter se menjao s godinama. Dok je živeo privatnim životom i dok je bio vojni zapovednik pod Avgustom, njegov je život bio čist, ime neukaljano. (...) Pa i dok mu je mati bila živa, mešalo se u njemu dobro i zlo. (...) Najzad se sunovratio u ponor zločina i beščašća kada je, izgubivši stid i strah, počeo da živi po svome.

Sačuvan je i Pitagorin iskaz da „ljudi postoje zato da bi posmatrali nebo“.

i Diogen Laertije u Životima i mišljenjima istaknutih filozofa, i nastavlja:

po Kuranu, kao ni po hrišćanskom i jevrejskom verovanju, život se ne završava smrću nego ahiretom, večnim svetom, zagrobnim nastavkom života, koji ima dva oblika: raj (dženet) i pakao (džehenem), zavisno od toga kakav je život pojedinac vodio, ali novina u odnosu na ostale infernalne religije jeste učenje da paklena kazna nije večna, mnoge haditske priče predskazuju da će „doći jedan dan kada u paklu neće ostati nijedan čovek“.

Kuran zapravo na novi način iznosi i dopunjava priče poznate iz jevrejske i hrišćanske Biblije (Tore i Novog zaveta), pa se tako pored Muhameda kao poslednjeg pominju još četiri najznačajnija božja pomazanika: Nuha, Ibrahim, Isa i Musa – zapravo Noje, Avram, Isus i Mojsije – ali je broj biblijskih ličnosti znatno veći.

Sa svojstvenim smislom za humor, pri prvom ozbiljnijem napadu bolova rekao je: „Čini mi se da postajem bog!“, aludirajući na već ustaljen običaj da se upokojeni imperatori proglašavaju božanstvima.

Po provincijama je namerno postavljao pohlepne ljude za namesnike da bi ih, kao trule bogataše, što više oglobio. Otvoreno je govorio da su mu oni kao spužve koje, kad su suve, obilno natapa da bi ih posle što bolje iscedio.

Ispražnjenu državnu blagajnu popunio je vraćanjem starih i uvođenjem novih poreza, među kojima je bio i onaj za javne nužnike. Kad mu je sin Tit zbog toga prigovorio, Vespazijan

uze jedan zlatnik i prinese ga Titu pod nos, pitajući: „Da li zaudara?“ Kada je ovaj odgovorio da ne, car dobaci: „E vidiš, dobio sam ga iz nužnika.“

Od ovoga je potekla poznata izreka da „novac ne smrdi“, kojom se često pravda svako problematično poreklo zarade.