Tiho teče Misisipi

kući nikada ne bi išao jer ga kući čeka tata Ludić, koji mu i nije tata, ali ga je mama Dina, koja mu jeste mama, terala da ga zove tata, jer tako se najbolje jedna porodica drži na okupu, kad tatu zoveš tatom, makar ti on i ne bio tata, ali bitno je da se ta reč u porodici troši, da porodica diše kroz tu reč, i Deni, radije, ostaje napolju kao skitnica, danima, satima, godinama, zauvek, sam, sa devojčicama, sa dečacima, sa starijima, sa mlađima, sa Avalom i jezerima, sa svima koji su mu tu, ali i sa onima kojih nema, koji će tek doći, i Deni ima malo godina, ali već sada zna da luta kao profesionalni lutač, već sada se jedan deo dana igra, a drugi deo dana, kad druga deca idu kući, Deni luta, menja drugove, menja stilove, igre, pesmice i loptice, menja kožu, samo da ne bi išao kući, ako već ne mora, samo da napolju, izvan doma, da napolju proživi svoje detinjstvo, mlečne zube da izmenja napolju, divalj, prljav, kao hijena neka, kučkar, spavač sa psima.

Romanov konj je beo, konji ne glume i njima je najteže, konji ne razlikuju život od filma, ali ni ljud­i, često, ne razlikuju život od filma, i oni, često, žive život kao da je neki film, a oni, tu, u tom filmu, glavni junaci, pa onda, dok žive, gledaju na sebe, gledaju na to kako žive, šta žive, zamišljaju, dok žive, zamišljaju da ih gleda neko, i onda, tako, misle da dok rade ovo ili ono, misle da ih gleda neko, neko ko odobrava to što rade, ili ko osporava to što čine, i čovek osim što, dok živi, čeka na nešto i brine o nečemu, čovek gleda i na samog sebe, očima koje nisu njegove, očima ostatka sveta koje uvek uzme da bi pogledao na sebe, da bi znao ko je on, a uvek je samo onaj on koji misli da jeste u očima drugih, u očima svih svetih.

Bolnica je stanica na kojoj svima postaje jasno da je život samo tačka na liniji smrti

Niko kao Deni nije umeo da se posveti jednoj stvari, jednoj aktivnosti koju je ponavljao sa toliko ljubavi, da je od te stvari pravio mač kojim se kroz život dalje borio protiv korova i trnja, protiv svih sila kojim ga je život gađao i hteo da mu kolena ispadnu iz čašica, da mu se rebra i misli upetljaju jedno oko drugog tako da posle može ostati ili bez rebara ili bez misli, i nikako drugačije, ali protiv svega toga se Deni borio tako što je jednu stvar, jednu aktivnost, uzimao kao svoju najdražu, što se za nju vezivao kanapima radosti i volje tako čvrsto da je ona postajala on, a on je postajao ta stvar, i tako se sada Deniju dešavalo sa plivanjem i skokovima, sa telom i vodom, sa sobom i vodom, i uvek bi postajao riba, i sa mamom kad je odlazio na more, i u bazenu čika P., on bi u vodi bio van sebe, a kada je bivao van vode, bio bi u sebi, ali u onom vodenom delu sebe koji je, kako svi trube, većinski.

Rat je Deniju stavljao u snove pacova, da mu cvili i progrize san, i piskav pacov, ratni, Deniju je u snovima glodao svaku sliku, belim zubima, sitnim, svaku sliku sna je bušio i puštao malo svetlosti da Denija, iznutra, budi i da mu ne dozvoli miran san.

Stavljen u zemlju, da se ne nada više. Stavljen ispod, u hranljivu slagalicu leševa, da zeva u pod, da se mrzne, da vozi nekakvo podzemno biciklo, mrtav, kad bolje nije ni zaslužio, kao i svaki mrtvac što više od smrti i ne zaslužuje

ni ljud­i, često, ne razlikuju život od filma, i oni, često, žive život kao da je neki film, a oni, tu, u tom filmu, glavni junaci, pa onda, dok žive, gledaju na sebe, gledaju na to kako žive, šta žive, zamišljaju, dok žive, zamišljaju da ih gleda neko, i onda, tako, misle da dok rade ovo ili ono, misle da ih gleda neko, neko ko odobrava to što rade, ili ko osporava to što čine, i čovek osim što, dok živi, čeka na nešto i brine o nečemu, čovek gleda i na samog sebe, očima koje nisu njegove, očima ostatka sveta koje uvek uzme da bi pogledao na sebe, da bi znao ko je on, a uvek je samo onaj on koji misli da jeste u očima drugih, u očima svih svetih.

nikako mu, međutim, nije padala na pamet misao da je možda baš to najpogrešnija strategija, da je možda najbolje na zemlji, za sobom, ne ostaviti ništa i sebe lišiti te potrebe da budeš otac svemu oko sebe, potrebe da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje.