Tiho teče Misisipi

Bacićeš kredu, odskakati na jednoj nozi po nju, kao olovni vojnik što je bio bez noge,

Cigarete su joj bile način da živi dosta komotnije

otplesao za krevetom kao da na latinskom prati miris smrti

njihove svetinje i svinjetine,

Ludić je teret svog postojanja nosio tako što ga je prepuštao drugom,

se posvete njegovom slalomu kroz asocijativne nanose

želeći da kaže svima na plaži kako je Deni neko ko lažira postojanje, kako njegovi skokovi nisu nešto na šta treba obratiti toliku pažnju, nego da postoji i nekakva mudrost sveta na koju se ovaj mali priključio

mogao oprostiti to što se folirala da u njemu vidi ono što on zna da je u njemu

iako su rasparčani na mikrosvetove, suncobranima, ležaljkama, imenima, prostorima u pesku u kojima dečurlija ispituje stvarnost tako da je ne stavlja u usta prečesto

kući nikada ne bi išao jer ga kući čeka tata Ludić, koji mu i nije tata, ali ga je mama Dina, koja mu jeste mama, terala da ga zove tata, jer tako se najbolje jedna porodica drži na okupu, kad tatu zoveš tatom, makar ti on i ne bio tata, ali bitno je da se ta reč u porodici troši, da porodica diše kroz tu reč, i Deni, radije, ostaje napolju kao skitnica, danima, satima, godinama, zauvek, sam, sa devojčicama, sa dečacima, sa starijima, sa mlađima, sa Avalom i jezerima, sa svima koji su mu tu, ali i sa onima kojih nema, koji će tek doći, i Deni ima malo godina, ali već sada zna da luta kao profesionalni lutač, već sada se jedan deo dana igra, a drugi deo dana, kad druga deca idu kući, Deni luta, menja drugove, menja stilove, igre, pesmice i loptice, menja kožu, samo da ne bi išao kući, ako već ne mora, samo da napolju, izvan doma, da napolju proživi svoje detinjstvo, mlečne zube da izmenja napolju, divalj, prljav, kao hijena neka, kučkar, spavač sa psima.