Superheroina promene

Ukoliko si ponela učenje koje ti je rana otkrila, biće u stanju i da isceli.

Bolest ima dva nivoa postojanja – spoljašnji i unutrašnji. Prvo nastaje na nivou duše, tako što prestajemo da budemo u skladu sa svojom suštinom, idemo protiv sebe, s granicama koje nisu adekvatno postavljene. Kada smo predugo u tom stanju, u kome ili mi pritiskamo emocije duboko u sebe ili nas emocije pritiskaju konstantno, neizbežno je da će doći do pucanja. To je čista termodinamika, sve ima svoju tačku pucanja. Uvek je bolje isceljivati se dok je bolest još unutra, kada izađe spolja to znači da je unutra nešto puklo. Neko će reći da ono što je puklo više nikada ne može biti isto. Slažem se, ali ukoliko znamo i želimo, može biti vrednije.
Možemo plakati nad svojim ožiljcima ili ih slaviti poput drevne japanske tehnike kintsugi, koja polomljenim keramičkim predmetima daje nov život spajajući popucale deliće lepkom pomešanim sa zlatnim prahom.

To je ključni momenat za preobražaj. Da li ćemo se transformisati zavisi od toga hoćemo li uspeti da blokiramo mehanizam otupljivanja bola koji svi redovno koristimo. Kroz paletu iskustava iz detinjstva, suza koje su neutešno padale, besa koji je prekidala reč „DOSTA“, osećaja nepravde koji smo gušili u ćošku ili povređenosti nakon druženja s prutom, naučili smo da zaštitimo sebe. Kada je najbolnije, a mi pritisnemo prekidač i isključimo emocije. Pod parolom: nema veze, ne tiče me se ili nije me briga, naučili smo da sebe otupimo, umrtvimo, kako bismo preživeli.
„Samo mene nisu pozvali na tu žurku; nema veze, ionako mi se nije išlo.“
„Želim da mi kaže da me voli, ali verovatno ne ume.“
„Vreme je za unapređenje, ali možda ga ne zaslužujem.“
„Ma ionako nije bilo za mene…“
„Ćutim da te ne izgubim.“
„Ćutim zbog dece.“
Budite iskreni, ako boli – neka boli, neka izađe. Ako nastavimo da gutamo, poješće nas iznutra poput pritajene aždaje. Budite iskreni i prepoznajte trenutak kad poželite da odustanete, znate onaj kada počinju da vam se javljaju „realni“ razlozi zašto vam više nije bitno. To je momenat kad treba da nastavite da radite na promeni, i da se oduprete toj aždaji, da istrajete i naučite da prevazilazite bol umesto da ga potiskujete. To je momenat kada ili ponovo tonete, vraćate se na početak, ili dobijate neverovatnu snagu da pokrenete planine, prevaziđete i bol i sumnju i svaku aždaju koja vam stane na put.

Iz toga da budemo u pravu, jer mi valjda znamo, postajemo oni koji olako osuđuju, jer tako deluju pametniji a u stvari sebe ograničavaju, jer ako si najpametniji tu gde si, nema mnogo prostora da napreduješ i rasteš. Kada primetim da u svom balonu isuviše znam, zađem tamo gde se kreću oni koji znaju više od mene kako bih mogla da proširim svoj opseg znanja. Tamo se stiže otvorenošću ne samo za ono što mislimo da jeste već još važnije za ono što smatramo da nije. Biti ciničan, kritičan, nije isto što i biti svestan. Kada smo samo oni koji kritikuju, deluje kao da smo aktivni, da nešto radimo, ali u stvari samo pasivno i nepromišljeno usmeravamo negativne misli u pravcu nečega što ne želimo, i omogućavamo mu da raste. Svi se bore protiv droge, rata, bolesti… sve vreme fokusirajući se na ono što žele da umanje. Majka Tereza je znala da se zalaže za mir, namirenost, zdravlje… sve ono što je želela da raste. Zato umesto što samo kritikujete, sebe ili svet oko sebe, pitam se kako bi bilo da svako od nas zastane i razmisli šta želi za sebe i ovaj svet oko sebe i smisli svaki dan način da tome doprinese. Svest nam pomaže da bez osude spoznamo svoju trenutnu istinu i budemo spremni da je uvek dovedemo u pitanje, jer okolnosti se, kao i mi, menjaju. Rađamo se elastični, fleksibilni, što smo bliže smrti postajemo sve krući, dok se na kraju ne ukrutimo skroz. Pošto ja uvek biram život, biram da budem fleksibilna, radoznala, biram da moj um bude joga majstor elastičnosti, jedino takav može da se razvija i povećava svoj kapacitet, a na kraju i doprinese nekom idejom ili akcijom da ovaj svet bude lepši za sve. To postižem optimizmom, jer me uvek dovodi u stanje uma spremno da uči, da pronađe rešenje, da podrži i razume.
Kao što uvežbamo kriticizam i žaljenje, redovnim treniranjem uma, s vremenom možemo naučiti i drugačije – da prihvatimo.

Ako ti život dâ gorke plodove, umesto da očajavaš što nisu za jelo, možda možeš da ih skuvaš i napraviš džem?
Život ponekad baš ume da deluje kao gomila sranja, ali neće mi zaista nikada biti jasno šta ima toliko zanimljivo i magično u fokusu na to isto sranje, u priči o njemu, u jadanju i žaljenju i konstantnom usmeravanju pažnje na njega?! Stvarno ne znam! Ceo život mi govore: Anja, ti si večiti optimista! Lako je tebi, ravno ti sve do Južnog pola! Slušam ih, i dugo sam se pitala da li stvarno nešto nije u redu sa mnom, sva sreća nedovoljno dugo. Uvidela sam da je mnogo lakše kritikovati, žaliti se, jadati se, biti ironičan, ciničan i sarkastičan… Aj ti, sele, potrudi se da dok stojiš u sranju pronađeš mirisni cvet, da dok si u dugovima pronađeš dodatni izvor prihoda, da dok si nezadovoljna svojim šefom uradiš nešto u pogledu svoje karijere… Aj ti izaberi da prihvatiš život koji živiš, preduzmi odgovornost za njega i pronađi makar ideju za rešenje, nov prozor s novim pogledom, nove ljude s novim idejama, aj probaj ti da budeš večiti optimista, e TO nije lako, ali je lepše. Biram optimizam jer su optimisti hrabri, fleksibilni, spremni na akciju, rešeni da pronađu rešenje jer veruju da postoji. Optimizam znači imati veru u bolje, u lepše, u ljubav, radost, sreću – život. Biti pesimista znači izgubiti veru u život, i to ne biram NIKADA. Biram da kada mi nešto smrdi otvorim prozor, kada me nešto žulja izujem cipelu, jer teško da u smradu i dok žulja može jasno da se misli.

Priroda opstaje uvek, makar oni najprilagodljiviji u njoj, pitanje je samo hoćeš li i ti umeti da se prilagodiš promenama, ili biraš da se opireš starenju, predugom redu u banci, nepravdi jer karte za let nisu baš u onom delu aviona koji si želela, možda te je profesor uzeo na zub, ili su baš tebe izuzeli ove godine za povećanje plate… Da, sve je ovo baš bezveze, ali trošiti život u nerviranju „što baš meni“, „kako to“, „zašto to“ ne donosi nam nikakvu korist, naprotiv čini da u lošem stanju, negativne vibracije, privlačimo još više sličnih događaja.

Ako želiš izobilje – postani magnet za to.

Ono što razlikuje one koji žive život koji žele od onih koji žele život koji ne žive jeste spremnost da žive.

Ako želiš veliki život – počni da sanjaš velike snove.
Ako želiš biti mudra – postani znatiželjna.
Ako želiš izobilje – postani magnet za to.

Ne vidimo svi isto, i nismo svi na istoj tački s koje se pruža pogled. Svako je na onoj na kojoj je potrebno da bude, onoj na kojoj su lekcije koje su nam sada na redu. I to je glavni razlog zašto ne treba trošiti svoj život menjajući druge i njihov pogled na svet – oni su baš tamo gde treba – već je najbolje baviti se sopstvenom panoramom i rasti, razvijati se i biti inspiracija drugima za promenu. To je jedini način.

Da biste pronašli svoj ikigai, potrebno je da razmislite o tome:
Šta je to što volite? – Koja je vaša strast?
Šta je to u čemu ste dobri? – Koji su vaši talenti?
Šta je to što je svetu potrebno? – Koja je vaša misija?
I kako sve možete biti nagrađeni za ovo iznad? – Tu leži vaša profesija.

ponekad vrtenje u krug, sa osećanjem nepotpunosti, često potisnutom ljutnjom i nezadovoljstvom koje se ispoljava na različite načine, agresiju ka sebi kroz depresiju i apatiju, ili ka drugima, kroz krivljenje i osudu. Nisu svi spremni da se otisnu i traže svoj ikigai, ali svi do jednog čujemo zov svoje duše i osećamo poriv da mu se odazovemo. Ako smo se previše udaljili od sebe, ovo putovanje u najmanju ruku može delovati strašno, jer je potrebno da zaronimo duboko u svoju suštinu, svoju istinu i da istražimo ono od čega smo sačinjeni, kako bismo na kraju pronašli i razlog zašto smo.