Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana / Odbrana i poslednji dani

Jer, može li se mrzeti iko više od poštovalaca vaših mana, od onih, što vam, obožavajući vaše nedostatke, stalno na njih ukazuju?

Ima, međutim, nešto čudno u celoj toj legendi, Gubelkijane. Jeste li zapazili? Jeste li primetili da nema značaja što je odmereni Dedalus preživeo. Mit danas priznaje promašenog letača, krilatog Ikarusa, samo njega. Dobri zanatlija Dedalus je zaboravljen. Zanemaren nepravedno, no bez priziva. A znate li zašto, Gubelkijane? Ja mislim zato, što je, onako trezven i naučno bojažljiv, priznao jednu tuđu, naturenu granicu, što se slepo i ropski držao unutrašnjosti kruga koji nam je određen, što je izneverio i proigrao šansu da iz njega izađe, što je pokazao da je isuviše malo čovek, da bi bio bog. Razmislite o tome, ima u toj prokletoj legendi nekog naravoučenija.

Da, ako mi ikad bude dano da umrem.

E pa, utoliko bolje, u ovom obračunu bićemo sami, Arnim i Ikar, ili je bolje ako kažem Minoj i Ikar, kralj i njegov sužanj. Istok i Zapad, dva naroda, dve rase, dve profesije, dve volje, dve graditeljske ideje, čitava dva sveta, prepuštena na milost i nemilost svojoj iskonskoj zakrvljenosti.

činjenicu da je taj lavirint za Minoja projektovao sam Dedalus, činjenicu koja je čitavu ovu zamršenu situaciju bojila nekim ironičnim svetlom, kao da smo svi mi, okupljeni u ovoj paklu sličnoj areni, sami krivi za svoju sudbinu, da smo taj lavirint srama i straha sami za sebe izgradili, da u njegovom mraku trunemo i uzalud za slobodom vapimo

Moje su reči, međutim, posvećene skromnom krugu obeleženih, herojima koji su već dotakli dno svog predviđenog pada, ili su na dobrom putu njemu, jer će jedino oni prihvatiti da, u zamenu za preuranjenu, naizgled neumesnu otvorenost, u nadoknadu ovom glasnom priznanju poraza, potanko čuju pod kakvim se naročitim okolnostima on odigrao – jer u svetu poraza samo se razlikuju putevi do njega – da bi ga uporedili sa razmerama i vrstom sopstvenog neuspeha, i tako stekli poslednju zasluženu utehu u ovom, prijatelji moji, nema sumnje, kurvinskom svemiru.

Jer smrt je jedno od dvoga: ili je takva da onaj koji umire nije ništa, pa ni o čemu i nema nikakvo osećanje, ili je nekakva promena i seoba odavde na drugo mesto.

Izvan arene, izvan carstva leda, ova se pobeda nad nebom, pa ma ono bilo i privremeno, ne bi mogla postići. I ne sanjajte o tome. Ali, vi, razume se, o tome i ne mislite. Isuviše ste umetnik da biste se bavili našim mizernim ovozemaljskim preganjanjem. Vama ne treba životni prostor, vi ga imate, svet je vaš životni prostor. Nije li?

Najzad Ikarus ima svoju slobodu. Ispitajmo kako je koristi? U početku, ona ima smisla, jer ima praktičnu svrhu. Domoći se kuće. Ali dečak je nagao, grčki nadmen. Zašto grčki? Moglo bi se isto tako reći, germanski, anglosaksonski, slavenski? Nadmen kao Kinez ili Bušman. Svi smo mi deca taštine. I tako Ikarus zloupotrebljava slobodu, takmiči se sa besmrtnicima, naoružan jedino slabim krilcima i svojom neizmernom voljom, da ne kažemo uobraženošću.

, vaši su padovi, dragi Gubelkijane, odista božanstveni.