Zatočenik nebesa

jer muškarci su kao kestenje koje ti prodaju na ulici: kada ih kupiš, svi su vrući i lepo mirišu, ali kad ih izvadiš iz fišeka, odmah se ohlade i shvatiš da je većina trula iznutra.

Ima vremena i mesta u kojima je časnije biti niko nego biti neko.

Sećate li se šta ste mi jedanput rekli? Da sreća ne dolazi u kućne posete, već da treba otići po nju

– Danijele, jesi li dobro?

On je dugo gleda i smeši se.

– Volim te – kaže i poljubi je, znajući da priča, njegova priča, nije završena.

Upravo je počela.

Dok sam tog dana gledao svog prijatelja kako ljubi voljenu ženu, pomislio sam da je taj trenutak, taj časak otet od vremena i Boga, vredan svih onih dana bede koji su nas doveli dotle, i svih onih koji nas sigurno čekaju pošto izađemo i vratimo se u život, i da je sve što je dolično i čisto na ovom svetu i sve za šta i dalje vredi disati upravo na tim usnama, u tim rukama i pogledu to dvoje srećnika koji će, znao sam, biti zajedno do kraja života.

– Sigurno mislite da sam budala.
Fermin je odmahnuo.
– Ne. Mislim da ste srećan čovek, bar u ljubavi, i da, kao skoro svi takvi srećnici, niste svesni toga.

Uspeti u životu kada porodica veruje u tebe i podržava te – u tome nema lične zasluge.

U Martinovom romanu koji mu je služio kao prijatelj svih tih meseci, jedan lik je tvrdio kako ćete najbolje razoružati nekog s autoritetom ako mu se obratite pre nego što se on obrati vama.

Vaša dobra vera govori mnogo više o vama nego o meni.
– Reč je o onoj gospođici, zar ne? Izabeli.
– Gospođi.
– Nisam znao da ste oženjeni.
– Nisam. Izabela nije moja supruga. Nije ni moja ljubavnica, ako to mislite.
Fermin je ćutao. Nije hteo da dovodi u sumnju Martinove reči, ali još dok ga je slušao kako o njoj govori, postalo mu je potpuno jasno da je ta gospođica ili gospođa ono što jadni Martin najviše voli na tom svetu, verovatno jedino što ga održava u životu u toj groznoj rupi. Najtužnije je pak bilo to što, verovatno, nije to ni primećivao.

– Morate mi obećati nešto, Fermine. To je jedino što ću tražiti od vas u zamenu za pomoć pri bekstvu.
Ovo je mesec molbi, pomislio je Fermin, pristavši drage volje.
– Šta god zatražite.
– Ako uspete da pobegnete, i ako to bude u vašoj moći, molim vas da je čuvate. Iz daljine, da ona to ne zna, da ne zna čak ni da postojite. Čuvajte nju i njenog sina, Danijela. Hoćete li učiniti to za mene?