Traži me

Dok Draganu donosi tanjir tortelina za večeru, ona pomisli kako je život nepravedan, i kako su pesme surove i proročke, i kako se običnim ljudima dešavaju obični glupi stvarni događaji koji ih sprečavaju da čine gluposti, mali glupi slučajevi koji ih vraćaju u kolosek, i kako, možda, ima neke uvrnute logike u svemu ovome, i kako je njen život, takav kakav je, oduvek postojao samo ovde, u ovom stanu, sa ovim čovekom, i kako, u stvari, nema pojma šta bi radila sa Mihailom, kuda bi to išli, da li bi uopšte, mogla da živi sa njim, od čega bi živeli, i kako je to sve komplikovano, i pitala se, da li bi zaista mogla da ostavi ovo sve što vidi, kao što je sinoć mislila, i kao što je jutros mislila, i da li bi mogla da zaista izdrži posledice svog zanosa, i da li bi zaista mogla da zamisli život samo sa poezijom i poljupcima?

Užasan bol proboo joj je želudac.

„Krivica se uvek šćućuri u stomaku“, pomislila je.

„Nemoj da plačeš, prelepo nam je.“

„Tolika lepota rastužuje, zato što je nepodnošljiva, i zato što uvek traje kratko“, rekla je gušeći se u suzama. „Ko je to napisao?“

Tako se to događa, odjednom, u trenu. Jebi ga, samo te ščepa. I zaljulja. I ispuni.

Samo da se pojavi. Ona nema pojma koliko mu danas treba. Možda bi pobegla glavom bez obzira, samo kada bi znala da mu je u ovom trenutku ona jedina osoba na planeti koja mu je potrebna. Juče se nisu skoro ni poznavali, a sada samo nju želi da vidi. Ona ga smiruje, i uznemiruje, uz nju misli samo na lepotu života.

„Ponekad pobeđujemo, a ponekad učimo.“

Sigurno je nije zvao da je pita šta radi. To nije njegov stil. Nikada je ne zove da je pita kako je, šta radi, nikada joj ne pošalje neku nežnu poruku. Nikada. Nikada joj ne kaže da mu nedostaje. On nema vremena za takve gluposti, zar se, ionako, sve ne podrazumeva? Čemu reči, kad žive zajedno, kad spavaju zajedno, kad gledaju televiziju zajedno? Kad se tako dobro poznaju i kada su tajne nezamislive? I, uvek joj je govorio da su dobre vesti kad nema vesti.

Evo, gle, sad se setila šta je ljubav. Ljubav je mir, spokoj, poštovanje, bliskost, prijateljstvo, sigurnost, ćutanje i svađe ponekad, zajednički život, osećati se delom celine.

Jer stvarnost, kao što smo već rekli, i nije ponudila nikakav holivudski film za nju. Nema Holivuda, ima samo jedne jedine neumitnosti - da odjednom dani prolaze brže nego inače, iako se ništa ne događa; da su razgovori sa svima, već odavno, postali tako prozaični, gotovo životinjski: sve se svodi na - „kupićemo, kupili smo, jeli smo, bili smo, bićemo“. I da ne zna više kako je brzo prošlo proleće, i kako, evo, već prolazi i leto, i kako stiže još jedna jesen koja će, zna to - jer drugačije ne može da bude, ličiti na prethodnu. I, kako više ne može da razazna šta je bilo kada, jer sve liči jedno na drugo, a taj red, raspored i pravila, koji su joj nekada bili tako važni i koji su joj značili sigurnost, sada su joj postali depresivni. I pomisao na sva ta ponavljanja, pogotovo pod letnjim zalascima sunca, u ta popodneva kada je seta zbog tišine u njenom životu, u njenom braku, još veća, skoro da joj tera suze na oči.

Mnogo čita, i tako, u stvari, živi. Zato čita. Da bi nekako živela. Da bi zaboravila i da bi se sećala.