Pisma Mileni

onda ću otići kod tebe, iznenaditi te na vratima, ti ćeš otvori

(nas! Hodala si pored mene, Milena, zamisli samo, hodala si pored mene),

nego izgubljenost u tebi dok hodam pored nje – dakle, ako se nešto desi, Milena, moraš da dođeš.
F.

Šaljem ti ovo pismo kao da će mi to omogućiti da mi budeš sasvim blizu dok se ispred one kuće budem šetkao tamo-amo.

Ima li, Milena, uopšte toliko strpljenja na ovom svetu koliko je meni potrebno? Reci mi u utorak.

okolnosti, u utorak sam u Beču.

veran (samo me Vi grdite zbog ovog „veran“, Vi sve znate, ali možda najbolje znate da grdite, voleo bih da sam Vaš učenik i da neprekidno grešim, samo da biste me Vi neprekidno grdili; učenik sedi u školskoj klupi, maltene ne sme ni da digne pogled, a Vi stojite iznad njega i neprekidno mašete kažiprstom prigovarajući mu, da li je tako

Vi ste ovde, baš kao i ja, i još prisutniji; gde sam ja, tu ste i Vi, i još prisutniji.

Čovek bi trebalo da obujmi Vaše lice rukama, Milena, i da Vas netremice gleda u oči kako biste u njegovim očima prepoznali sebe i više ne biste bili u stanju čak ni da pomislite ono što ste tamo napisali.

ja sam upravo tog ponedeljka ozbiljno posumnjao da gubim razum (što nije bilo daleko od istine).