Pisma Mileni

Inače, za razliku od lekara, znam da mi je, da bih donekle ozdravio, potreban samo mir, i to posebna vrsta mira, odnosno, viđeno iz drugog ugla, posebna vrsta nemira.

ponekad mi se čini da ćemo, umesto da živimo zajedno, samo srećni i zadovoljni da legnemo jedno pored drugog i umremo. Ali, šta god da se desi, biće u tvojoj blizini.

„Neću čekati“, rekao sam tiho i budući da sam pomislio da me nisi čula, a da je to bio moj poslednji adut, sav sam očajan povikao te reči za tobom. Ali tebi je bilo svejedno, nije te se više ticalo. Ja sam nekako doteturao nazad u grad.

Milena, pa nije reč o tome, ti za mene nisi žena, ti si devojčica, više devojčica nego bilo koja druga, neću smeti da ti pružim ruku, devojčice, prljavu, kandžastu, trzavu, nervoznu, nesigurnu, vrelo-hladnu ruku.

Za mene je ovo što se događa zastrašujuće, moj svet se urušava, moj svet se obnavlja, pa ti sad vidi šta ćeš i kako ćeš (ovo „ti“ se odnosi na mene). Ne jadikujem zbog urušavanja, već je bio u raspadu, jadikujem zbog obnavljanja, zbog svoje slabosti, zbog rađanja, zbog sunčeve svetlosti.

deo mene čak i ako te više nikad ne vidim

Ili je svet toliko sićušan ili smo mi takvi džinovi, u svakom slučaju u potpunosti ga ispunjavamo.

čovek može da umre od sreće, onda to meni mora da se desi. A ako neko kome je suđeno da umre od sreće može da ostane živ, onda ću ostati živ.

onda ću otići kod tebe, iznenaditi te na vratima, ti ćeš otvori

(nas! Hodala si pored mene, Milena, zamisli samo, hodala si pored mene),