Frankenštajn

Ti si moj tvorac, ali ja sam tvoj gospodar.

Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja.

Ništa nije bolnije za čoveka nego kad posle brzog smenjivanja događaja, koji su pobudili razna osećanja, nastane potpuno mirovanje i izvesnost, koji ga liše nade i oslobode straha.

Kako je znanje čudno! Prione za čoveka, kad ga jednom dohvati, kao lišaj za stenu. Ponekad sam želeo da se otresem svih misli i osećanja, ali sam uvideo da postoji samo jedan način da se savlada osećanje bola, a to je smrt – nešto čega sam se bojao, a nisam razumevao.

Treba da prođe dosta vremena dok nas razum ubedi da je ona koju smo gledali svakog dana i čiji nam je život izgledao kao deo našega mogla zauvek otići – da sjaj voljenih očiju može biti zauvek ugašen, da zvuk tako prisnog glasa, dragog našim ušima, može ućutati da ga nikad više ne čujemo. Ovako se razmišlja u prvim danima; ali kad s vremenom uvidimo da je zlo stvarno, onda počinjemo da osećamo pravu oštrinu bola. Međutim, kome nije ta surova ruka oduzela neko drago biće?

Potrebna je veća životna mudrost nego što je ja imam da bih mogao podneti ovu nepravdu.

Bol je prošao, patnje su zauvek završene. Zemlja pokriva njegovo nežno telo, i on ne zna više za muke. On više ne može biti predmet sažaljenja, moramo žaliti one jadnike koji su ostali živi.“

Da se nalazimo u pitomijim predelima prirode, mogao bih se plašiti da ću kod vas pobuditi nevericu, možda i podsmeh, ali u ovim divljim i tajanstvenim krajevima izgledaće verovatne mnoge stvari koje bi inače izazvale smeh onih koji ne poznaju uvek promenljive sile prirode.

Moje prepuno srce i protiv volje se ovako izliva.

Spremam se da pođem na dugo i teško putovanje, na kome će nepredviđeni događaji zahtevati svu moju snagu; treba ne samo da podižem duh drugima već da ponekad podržim i svoj, kad njihov popušta.