Neksus

Samo, moć nije isto što i razum, i čovečanstvo je posle stotinu hiljada otkrića, izuma i osvajanja sateralo sebe u egzistencijalnu krizu. Na ivici smo ekološkog kolapsa, do čega smo doveli zloupotrebom svoje moći

Ako, na primer, moćne korporacije uspeju da onesposobe mehanizam stručnih recenzija podmitivši dovoljno naučnika, analitičko novinarstvo može da ih razobliči, a sudovi da kazne prestupnike. Ako mediji ili sudovi pate od sistematske rasne pristrasnosti, posao je sociologa, istoričara i filozofa da razotkriju njihovu pristrasnost.

bi istina bila otkrivena, bolje je osloniti se na dva druga metoda. Kao prvo, naučne institucije, mediji i pravosuđe imaju vlastite mehanizme autokorekcije pomoću kojih se bore protiv korupcije, ispravljaju pristrasnosti i pronalaze greške. U naučnim krugovima je časopis sa stručnim recenzentima daleko bolje oruđe za pronalaženje grešaka nego nadzor vladinih službenika, jer napredovanje u naučnom svetu često zavisi od otkrivanja grešaka iz prošlosti i nepoznatih činjenica. Na polju medija slobodna konkurencija znači da ako jedan medij, možda iz vlastitih sebičnih interesa, odluči da ne izveštava o nekom skandalu, drugi će verovatno uskočiti i objaviti vest. U okvirima pravosuđa, sudija koji prima mito može da bude izveden pred sud i osuđen na zakonsku kaznu kao i svaki drugi građanin.

Vlada je ionako već najmoćnija institucija u razvijenim društvima, i često je njoj najviše u interesu da iskrivi ili prikrije neprijatne činjenice. Dozvoliti vladi da nadgleda traganje za istinom isto je kao da ste postavili lisicu da vam čuva kokošinjac.

Drugi ključni skup prava su građanska prava. Građanska prava su osnovna pravila demokratske igre, koja osveštavaju njene autokorektivne mehanizme. Očigledan primer je pravo glasa. Ako bi većini bilo dozvoljeno da oduzme pravo glasa manjini, demokratiji bi došao kraj posle jednih jedinih izbora. Ostala građanska prava obuhvataju slobodu štampe, slobodu naučnih institucija i slobodu okupljanja – slobode koje omogućuju medijima, univerzitetima i opozicionim pokretima da se suprotstave vladi. Ta ključna prava autokratski nastrojene vođe nastoje da prekrše

U demokratskom društvu, međutim, postoje dva skupa prava zaštićenih od domašaja većine. Jedan su ljudska prava. Sve i ako devedeset devet posto stanovništva želi da pobije preostalih jedan posto, u demokratiji je to zabranjeno, jer krši najosnovnije ljudsko pravo – pravo na život. Ljudska prava obuhvataju i mnoga druga, kao što su pravo na rad, pravo na privatnost, sloboda kretanja i sloboda veroispovesti. Ta prava osveštavaju decentralizovanu prirodu demokratije, obezbeđujući ljudima da, dokle god ne nanose štetu i ne povređuju druge, mogu da žive svoj život kako god nalaze za shodno.

znači vladavinu većine, nego slobodu i jednakost za sve. Demokratski sistem svima jemči izvesne slobode, koje čak ni većina ne može da oduzme.

Vođine pristalice često ne vide taj proces kao antidemokratski. Njih iskreno zbunjuje kad im se kaže da im pobeda na izborima ne daje neograničenu vlast; oni svako obuzdavanje moći izabrane vlade vide kao nedemokratsko.

Akademske institucije, opštinska veća, nevladine organizacije i privatna poslovna preduzeća mogu da budu ili rastureni i ugašeni ili podvedeni pod vladin nadzor. U toj fazi vlada može i da namešta izbore po svojoj volji, zatvarajući, na primer, popularne vođe opozicije, sprečavajući opozicione stranke da učestvuju na izborima, prekrajajući granice izbornih jedinica ili oduzimajući glasačima pravo glasa. Sudije koje je vlada izabrala i postavila odbaciće žalbe protiv takvih antidemokratskih mera. Novinari i intelektualci koji kritikuju takve mere bivaju otpušteni. Preostali mediji, akademske institucije i sudske vlasti složno hvale te mere kao korake neophodne da se zaštite država i njen navodno demokratski sistem od izdajnika i stranih plaćenika. Autokratske vođe po pravilu ne preduzimaju poslednji korak – potpuno ukidanje izbora. Umesto toga ih zadržavaju kao ritual koji služi da bi im pružio legitimnost i čuvao demokratsku fasadu, kao što se dešava, na primer, u Putinovoj Rusiji.

izdajnike, kriminalce ili strane agente.