Neksus

Samo, moć nije isto što i razum, i čovečanstvo je posle stotinu hiljada otkrića, izuma i osvajanja sateralo sebe u egzistencijalnu krizu. Na ivici smo ekološkog kolapsa, do čega smo doveli zloupotrebom svoje moći

Informacija nije istina. Njen glavni zadatak je da poveže, a ne da predstavlja stvarnost; informacione mreže su u istoriji često povlašćivale poredak u odnosu na istinu.

Jedna od glavnih lekcija kojima nas istorija uči jeste da je mnogo šta od onoga što smatramo prirodnim i večnim zapravo promenljiva ljudska tvorevina. Ne bi, međutim, trebalo da postanemo zadovoljni zbog toga što ratovi nisu neizbežni, naprotiv. Ako prihvatimo taj stav, on nam svima nameće tešku odgovornost da donosimo ispravne odluke, jer podrazumeva da ako rat proguta ljudsku civilizaciju, ne možemo zato da krivimo ni prirodne zakone ni tuđinsku tehnologiju. Podrazumeva takođe da ako se svi potrudimo, možemo da stvorimo bolji svet. To nije naivnost, to je stvarnost. Sve što je staro nekada je bilo novo. Promena je jedina konstanta u istoriji.

Od sredine XX veka supersilama je postalo jasno da čak i ako bi nekako uspele da pobede u neograničenoj razmeni atomskih bombi, ta bi pobeda verovatno bila samoubilačko dostignuće, a podrazumevala bi i žrtvovanje većine vlastitog stanovništva. Istovremeno je istrajno pomeranje od ekonomije zasnovane na sirovinama ka ekonomiji zasnovanoj na znanju smanjivalo potencijalne dobiti od rata.

definiciji sovjetskog disidenta, filozofa i satiričara Aleksandra Zinovjeva, homo sovjetikus je bio servilno i cinično ljudsko biće, bez ikakve inicijative i samostalnog razmišljanja, koje se pasivno povinovalo i najbesmislenijim naređenjima, ravnodušno prema posledicama svojih postupaka.3 Sovjetska informaciona mreža je stvorila homo sovjetikusa nadzorom, kaznama i nagradama.

Odri Tang je na tajvansku vladu ostavila tako dubok utisak da je na kraju pozvana da postane ministar za digitalne poslove

?
Taj problem zalazi čak i dublje. Načela da je „kupac uvek u pravu“ i da „glasači znaju najbolje“ počivaju na pretpostavci da potrošači, glasači i političari znaju šta se dešava oko njih.

tako je savremeni totalitarizam stvorio mehanizme nadziranja koji se preklapaju i drže jedni druge u granicama zadatog poretka. Guverner jedne sovjetske provincije neprekidno je bio pod nadzorom partijskog komesara, a nijedan od njih nije znao ko je od njihovog osoblja doušnik NKVD-a. Svedočanstvo delotvornosti tog sistema leži u tome što je savremeni totalitarizam uglavnom rešio problem koji je trajno mučio prenovovekovne autokratije – ustanke podređenih u provincijama. Mada je i u SSSR-u bilo dvorskih prevrata, ni jedan jedini put se nijedan provincijski guverner ili komandant Crvene armije na frontu nije pobunio protiv centra

Demokratija umire ne samo kada ljudi nemaju slobodu da govore nego i kada ljudi nisu voljni ili nisu u stanju da slušaju

Kako, dakle, da znate da li je neko deo naroda ili ne? Lako. Onaj ko podržava vođu, taj je deo naroda.