Zločin pobednika

Arin je sklopio oči i prepustio se poznatom, starom potočiću bola lako kao toploj kupki. Koliko mu se bolji sada činio stari bol. Kako je samo bio utešan, koliko je samo podsećao na prijatelja.

Drugačije je bilo odreći se nečega nego gledati kako ti to oduzimaju.

Ograničena sloboda je ipak bila bolja od nikakve.

Njegovo drago lice, njoj drago, sad još draže. Kako je moguće da još više voli njegovo lice zbog te rane? Kakav to čovek vidi nečiju patnju i oseti kako mu se srce još više širi, još slađe nego pre?

„Došao je i rekao mi istinu, ma koliko ga to koštalo. Nije postavio nikakve uslove. Nije molio za milost ili blagost. Prosto mi je pružio istinu o tvojoj izdaji.

već godinama je u njemu postojalo nešto čvrsto i sjajno – i glupo – što je volelo da stiče neprijatelje.

Ali i misli imaju godišnja doba

Kestrel se pitala kako bi bilo da vreme može da se rašije, da njegove niti mogu da se pokidaju i ponovo ušiju.

„Ti ne veruješ u sudbinu.“

„Verujem da je zemlja koju sam osvojio bila osvojena da bi pripala tebi. Ti si moja sudbina.“

Kako je moguće da se ne stidiš besmislenosti tvog života?