Антологија новије српске лирике

Не! С тешком котвом не срљај дубоко,

Рањено срце друкчије нам збори!

Нити у пустош пуштај жудно око,

Да те неспокој за сазнањем мори

...Ал' опет, грешан, грешно сам пев'о

Рањено срце народа мог!

Та Србин кипи - кипи - и чека

Ал' не да ђаво... ил' не да Бог!

Ал' један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

„Отаџбина је ово Србина!

Онамо, 'намо, за брда она,

Милошев, кажу, пребива гроб!...

Онамо!... Покој добићу души

Кад Србин више не буде роб.

У траљама отац вас оставља!

Али моје срце, али моје груди,

Леденом су злобом разбијали људи,

Па се место срца ухватио лед.