Kratko pismo za dugi rastanak

prema sebi se odnosi majčinski;

Čaplinova podrugljiva zluradost; pa, opet, način na koji tetoše samog sebe i

javljali su mi se sve više kao uzori detinjasto istrajnog, neljudskog života: zadihane, samo još mlatarajuće nakaze koje i svoje okruženje unakazuju, koje na sve, i stvari i ljude, gledaju samo ponizno.

tako što bih te malobrojne moguće postupke opisivao kao govoreći iz velikog iskustva

ovde, u okruženju koje jedva da sam poznavao, manjak znanja i doživljaja gonio me je da to prikrijem

udarala oko sebe; nos je najedanput počeo da gori, kao da se svom snagom u nešto zabio, i tek tada sam primetio da je to opet bio smrtni strah, ne strah od sopstvene smrti, nego neki gotovo ludački strah od nenadne smrti drugog, strah koji je sada, pošto sam se posle duge vožnje iskrcao, postao telesan. Nos se najedanput ohladio, pulsirajuća žila na šaci se najedanput istegla, ugledao sam pred sobom sliku neke doline duboko pod vodom, bez ijednog živog bića.

Najpre sam pomislio da je grožđe bilo to od čega sam se tako nadimao. Trup se naduvavao, dok su se glava i udovi zbrčkali, ostali su samo životinjski patrljci, ptičja lobanja i riblja peraja. Po sredini me je razdirala neka vrelina, a na krajevima sam se smrzavao. Istaknimo ovde te telesne izdanke! Jedna žila na ruci je pulsirala, kao da je

tišini kao da je soba postala veća,

Pismo je bilo kratko, glasilo je: „U Njujorku sam. Ujedno te molim da me ne tražiš, ne bi bilo dobro da me pronađeš.“

Pomisao da negde drugde ima nečeg drugog i da ne mogu smesta da budem tamo, opet me, kao i kad sam bio dete, dovodi do ludila.

Kad neko na selu ide pešice a ništa ne radi, taj je sumnjiv.“

Svi utisci su bili ponavljanja već poznatih utisaka. Time ne mislim samo da sam doživeo malo, nego sam i video malo ljudi koji su živeli u drugačijim uslovima od mene. Pošto smo bili siromašni, doživljavao sam takoreći samo ljude koji su takođe bili siromašni. Pošto smo tako malo imali, nije ni moglo da bude mnogo toga o čemu bi se govorilo, te smo tako svakog dana govorili takoreći o istom. Ko je više govorio, taj je, u tim okolnostima, ako je pritom bio vickast i ako je zabavljao druge, bivao original, a ako je samo sanjario, kao ja, bio je sanjar; ja nisam hteo da budem original. I ti snovi u mom okruženju bili su stvarno sanjarije jer za njih u tom okruženju i nije bilo ničeg odgovarajućeg, ničeg uporedivog, što bi ih činilo mogućim.

Zelenog Hajnriha Gotfrida Kelera

Pritom taj moj preterani osećaj za vreme, pomišljam sada, znači možda: preteran osećaj mene samog, i ometa me u nameri da budem

Moji doživljaji nikad nisu u dovoljno dalekoj prošlosti. Stoga radije govorim o tome šta su drugi pre mene doživeli.

Kada nekoga karakterišem, dođe mi to kao da ga obeščašćujem.

I što je ljubav veća, to je veći i strah od smrti.

Ponekad, kad dugo posmatram dete, jedva da mogu da razlikujem ljubav od smrti.

Izgledaš kao da pri svakoj misli već razmišljaš o sledećoj misli.

Moj život do sada, to još ne bi smelo da bude sve!