Braća Karamazovi II

Наравно, Бог је само хипотеза… али… признајем да је потребан… и када га не би било, требало би га измислити

Чим се човечанство уопште одрекне Бога, а ја верујем да ће тај период, паралела геолошким периодима, доћи, онда ће сами по себи, без људождерства, пасти и сви ранији погледи на свет и, што је најважније, сав ранији морал, и настаће све ново.

Крив сам“, кажи, „опрости, извини“, одмах ће се сручити киша прекора! Никако ти неће опростити отворено и једноставно, већ ће те понизити као неку прњу, набројиће ти и оно што није било, све ће узети, ништа неће заборавити, додаће своје и тек ће ти тада опростити.

Раније су ме само демонске линије тела мучиле, а сада сам ја сву њену душу у своју душу примио и помоћу ње сам и сâм постао човек!

сваки пристојан човек обавезан је да буде под папучом макар неке жене.

и шта је страдање? Не бојим га се ја, макар било неизмерно. Сада се не бојим, раније сам се бојао. Знаш, ја, можда, нећу одговарати на суђењу… и изгледа ми да је сада толико у мени снаге да ћу све победити, све патње, само да бих сваког часа себи рекао и говорио: ја постојим! У хиљади мука постојим, грчим се на мукама, али постојим! На стубу сам, али ја постојим, видим сунце, а ако не видим сунце, онда знам да оно постоји. А знати да постоји сунце, то је већ цео живот.

И пате, наравно, али… зато ипак живе, живе стварно, а не фантастично; јер патња и јесте живот.

Или ће васкрснути у светлости истине, или ће… пропасти у мржњи, светећи се себи и свима зато што је послужио ономе у шта не верује

Љубоморни најпре и опраштају, и то све жене знају.

али у извесним случајевима заиста је часније одати се неком одушевљењу, макар и неразумном, али ипак насталом од велике љубави, него му се уопште не одавати.