Istanbulska lala

Da imam dva života, mnogo bih voleo da drugi provedem u Istanbulu. I pored svega što se dešava, čovek u ovom gradu uvek može naći razloge za srećan život

Ovde nema ovo je moje, a ovo tvoje. Malo daje mnogo, a mnogo će nas sve nahraniti... al-Fatiha!

Maj 1730)
Neka je malo onog što te raduje da kad ga nema manje tuguješ

Znam li, sine moj?! Hah! Da sve što ne znam stavim pod noge, glavom bih dotakao nebo

od neznanja nema neizlečivije boljke! Znanje zapravo donosi više stradanje nego sreću, više tugu nego radost, dok se čovek učeći umnožava

sva ljubavna stanja tiču stepena pažnje i naklonosti. Zaljubljeni posvete voljenoj nekad deo, nekad polovinu razuma, a nekad im je um sasvim njome zaokupljen, mi ih prema tom procentu grupišemo na luckaste, polulude i sumanute. Međutim, ono što se ovde gubi nije razum, nego možda određeni stepen volje i vladanja. Osećanja u tom slučaju iskoče u prvi plan, a razum biva potisnut.“

„Kako to? Da li tad osećanja dođu na mesto razuma i preuzmu njegovu dužnost?“

„Recimo da je tako. Razum je zapravo najraskošnija, ali isto toliko i najogoljenija moć kojom je čovek obdaren. Ljudi misle da razum upravlja nama. A zapravo su dve sile, jedna pozitivna, druga negativna, te koje upravljaju razumom: srce i čula. Kada se pamet rukovodi srcem, čovek stvara ono što je u skladu sa njegovom prirodom, a kada ga vode čula, počnu nastranosti. Čoveku je data snaga volje da ostvari ravnotežu.“

Ljubav“, uzvratio je derviš, „iako ništavna za onog koji je voljen, ona je sve onome ko voli. Eh, lepotice, da imam snage da se naljutim, naljutio bih se zbog ovoga što sam čuo. Ali nemam nameru da zbog toga pogazim svoju ljubav!“

čovek bi pomislio da su ga tretirali kao ludaka ne zato što mu je nedostajalo razuma, već zato što ga je imao previše

Vidiš li svetlost?“

„Je li ovu što ne nestaje?“

„Da!... Kao ti iz mog srca...“

„Zar ni ja, kao ta svetlost, nikada neću nestati iz tvog srca?“

Na drugoj strani, čemu zapisivanje činjenica ako ih niko neće pročitati?