O vukovima i senkama

Previše je straha u Srbiji. Ostavili smo hrabrost u ratovima, pa se sad plašimo i u miru.

Mora Srbinu da se podvikne, inače počne da razmišlja, a to mu se uvek obije o glavu

Znaš li, Markoviću, šta takozvani normalni ljudi ne vole kod nas ludaka? – pitao me je i dalje izbegavajući bare na stazi.

– Šta, profesore? – upitao sam, gledajući ga i strepeći od toga da se ne prostre po betonu.

– To što zauvek ostajemo deca. A deca su milija Bogu nego starci. Zato nas ovamo i sklanjaju jer misle da nas Bog neće videti – odgovorio je ozbiljno i prestao da skakuće.

Tražićemo svoja prava. Zbog čega smo mi ljudi drugog reda? – vikao je profesor. – Zato što smo ludi?! A kažite mi, jesu li napolju svi normalni? Pogledajte samo Dnevnik i odmah će vam biti jasno da tamo nema normalnih. Ludi su oni što pričaju, još luđi oni što slušaju. Ali hajde što slušaju, nego još i veruju u te priče

Stadu je potreban pastir, inače će ovce da zalutaju, a zalutale ovce su lak plen.

Posle obilaska zbornice, koja mu se učinila dosadnom zbog svih onih sivih lica koja je tamo zatekao, mali je počeo da trči od učionice do učionice.

I ne čekaj da se slučajno sretnemo, dođi s namerom.

Bog treba nama, ali trebamo i mi njemu, zapamti to.

Ma pusti, sine, vera se gaji kao i sve ostalo. Nežna je to biljka, traži pažnju i ljubav. A lekovita je, leči dušu.

Postoje neke stvari koje su veće i od naše zakletve.