Unknown

Možda imam trag o tome gde je Bet Lešli. Kada smo bili u srednjoj školi, njeni roditelji su kupili malu organsku farmu na Far hilsu. Moja sestra od tetke Merl tamo ima kuću. Zamolila sam je da prođe onuda kolima i da samo pokuca na vrata. Rekla je da je pokušala, ali da je kapija kod ograde bila zaključana.“

„Možda nije ništa.“

„Možda. Provozaću se ja sutra pa ću ti javiti.“

„Hvala.“

„Nema na čemu.“ Eli duboko uzdahne i pogleda školu. „Da li ti se čini da je prošlo mnogo vremena otkako smo išli u ovu školu?“

Gledam s njom. „Čitava večnost“, velim.

Eli se na to kratko zakikoće. „Bolje da krenem nazad.“

„Hoćeš da te odvezem?“

„Ne“, kaže ona. „Radije ću peške.“

Znam da sam ti baš ja rekla kako treba da odustaneš. Ali to je bilo pre nego što je taj jezivi tip pretio mojoj deci. Sada neću da odustanemo. Budemo li odustali, on će uvek biti tamo negde. Ja ću se večito osvrtati.“

„Neće te uznemiravati budem li se ostavio toga.“

„Važi“, podrugljivo kaže Eli. „Reci to Reksu i Henku.“

Mogao bih da tvrdim kako su Reks i Henk predstavljali neposredniju pretnju, da su zaista bili svedoci pre petnaest godina kada je onaj helikopter lebdeo iznad baze, ali ne verujem da bi vredelo. Kapiram šta ona govori. Eli ne želi da živi u strahu. Želi da se ja pobrinem za to, i ne zanima je kako.

Ja te volim, Nape. Ozbiljno. Volim te… ne, neću da kažem kao sina. To bi bilo previše uobraženo. Bilo bi i uvreda prema onome što si imao sa svojim ocem, divnim čovekom koji mi mnogo nedostaje, i bilo bi uvreda prema mojoj ćerkici. Ali stvarno te volim. Svojski sam se trudio da bi budem dobar učitelj, dobar prijatelj.“

„Bio si sve to i više.“

Ogi se zavaljuje na naslon. Čaša mu je prazna. Stavlja je na sto do zida. „Ni meni ni tebi nije ostalo mnogo ljudi do kojih nam je stalo. Ne bih mogao da podnesem da ti se nešto dogodi… Ti si mlad, Nape. Pametan si. Dobar si i velikodušan i, jebote, počinjem da zvučim kao jedan od onih profila za onlajn upoznavanje.“

Sada se osmehuje. Uzvraćam mu smešak.

„Moraš to da ostaviš iza sebe. Šta god bio odgovor, kačiš se s nekim veoma opasnim ljudima. Oni će te povrediti. Povrediće mene. Čuo si Rivsa. Naudiće svakome do koga ti je stalo. Recimo da ti imaš pravo a da se ja varam. Recimo da su oni videli nešto i da su, ne znam, ubili Dajanu i Lea. Zašto? Valjda da bi ih ućutkali. A sada, recimo da su čekali petnaest godina – zašto su čekali? Opet, ne znam – ali onda su unajmili plaćenog ubicu da smesti dva metka Reksu u potiljak. A Henka su iskasapili i zgodno to pripisali nekom viralnom snimku. Da li sve to stvarno zvuči logičnije od moje teorije da su se oni naduvali? Ne znam, možda. Ali recimo da su Rivs i njegovi sledbenici stvarno tako užasni i opasni i da su ubili tolike ljude. Recimo da je tvoja teorija tačna, važi?“

Klimam glavom.

„Zaboravi na sebe i mene, Nape – ne misliš da bi se okomili na Eli da nas zaustave? Ili na njene dve ćerkice?“

Zamišljam Leu i Kelsi. Vidim njihova nasmejana lica, čujem ih, osećam kako me grle.

To me usporava. Išao sam niz ovo brdo bezobzirnom vratolomnom brzinom, ali Ogijeve reči me primoravaju da malčice zategnem uzde. Pokušavam da se setim onoga što sam sebi nešto ranije govorio. Ništa ne radi prenagljeno. Razmišljaj i razmatraj.

„Kasno je“, kaže Ogi. „Noćas se ništa više neće dogoditi. Idi spavaj. Razgovaraćemo ujutru.“