Unknown

Na samrti sam, Leo, na samrti sam i privida mi se, a poslednje što vidim jeste najlepše lice koje se može zamisliti. Maurino.

Voda mi sasvim ispunjava nozdrve. Počinje da me hvata panika. Ne mogu još dugo da ne dišem, i moram da izbacim vodu iz nozdrva i da je sklonim od usta. Postoji samo jedan način. Da je izduvam. Ali tu je peškir. Ipak, sada pokušavam da izdahnem, da izguram vodu, i na sekundu, možda dve, to urađa plodom. Pokušavam da i dalje izdišem, pokušavam da ispraznim pluća kako bih sprečio pristup vodi. Ali dole teče previše vode, i sada najveći problem:

Čovek može da izdiše samo ograničeno vreme.

A kada se istrošiš, kada se izdisaj završi – i to je najgori deo – naposletku moraš da udahneš.

Tu sam sada ja.

Kada mi se izdisaj završi, voda počinje da kulja nazad unutra, puneći mi nozdrve i usta. Ne mogu da se obuzdam. Ponestaje mi vazduha, i ta agonija nadjačava sve ostalo. Ubija me što i dalje uporno izdišem, a opet znam šta me čeka. Moram da udahnem, moram da unesem vazduh, ali vazduha nema. Samo vode. Mnogo vode. Udisaj otvara vrata na brani. Voda mi nesmetano utiče u nos, u usta. Nikako se ne može zaustaviti. Udisaj mi vuče vodu kroz usta i u dušnik.

Nemam vazduha.

Telo staje da mi se grči. Počinjem da se ritam, pokušavam da izbacim noge, pokušavam da mlatim glavom, ali vezan sam za sto. Ne mogu da pobegnem od vode. Nema nimalo ni olakšanja ni predaha. Samo je sve gore.

Nije da samo želiš da to prestane. Nije da ti samo treba da to prestane.

To mora da prestane.

To je kao da me neko drži pod vodom, ali još gore. Ne mogu da se pomerim. Zabetoniran sam. Davim se, Leo. Davim i gušim. Iščezlo je svako razumno razmišljanje. Osećam kako delić moje razboritosti počinje da popušta, što će biti trajna poderotina u mojoj psihi, nešto od čega znam da se nikada neću oporaviti.

Svaka ćelija u mom telu vapi za kiseonikom, za samo jednim udisajem. Ali nema nijednog. Brekćem i gutam još vode. Želim da prestanem, ali refleks gutanja me nesvesno tera da izdišem i udišem. Voda mi preplavljuje grlo i dušnik.

Molim te, bože, pusti me da dišem…

Na samrti sam. Sada to znam. Jedan primitivni deo mene već je odustao, predao se, priželjkuje da smrt požuri i završi s tim. Ali ona neće. Mlataram. Grčim se. Patim.

Privida mi se.

Privida mi se kako neki glas viče da stane, da se skloni od njega. Da svaki delić mene ne umire od nedostatka vazduha, da svako vlakno moga biće nije usredsređeno na potrebu da se izbavim iz ovoga, možda bih rekao da je glas ženski. Zaista osećam kako oči počinju da mi se prevrću u glavi kada odnekud duboko iz mozga začujem prasak.

A onda ugledam svetlost.

Ako nisi znao za traku“, kažem, „zašto si tražio Mauru?“

„Koga?“

Ovoga puta lako je uočiti laž. Slažem facu.

„Ispitivao si njenu majku“, velim. „Štaviše, mislim da si je, šta, odveo u svoj mali tajni zatvor? Uradio joj nešto kako bi zaboravila šta god da ste joj tamo već radili?“

„Ne znam o čemu govoriš.“

„Pokazao sam joj tvoju fotografiju, Endi. Potvrdila je da si je ti ispitivao.“

On se ponovo zagleda u vetrobran i polako vrti glavom. „Ništa ti ne razumeš.“

„Dogovor je bio da mi ispričaš celu istinu“, kažem. „Ako ćeš me samo zamajavati.

„Otvori kasetu za rukavice“, kaže on.

„Molim?“

Endi Rivs uzdiše. „Samo otvori kasetu za rukavice, važi?“

Pružam ruku prema kaseti za rukavice, okrenuvši glavu samo na časak da pronađem dugme za otvaranje, ali to je dovoljno. Njegova pesnica – pretpostavljam da je pesnica, pošto je uopšte nisam video – sleće mi tačno na ono mesto između leve slepoočnice i jagodice. Udar mi pošalje glavu udesno i prodrmusa zube. Utrnulost mi se spušta niz obraz u vrat.

On gura ruku u kasetu za rukavice.

Meni se još vrti u glavi, ali na površinu izbija jedna misao.

Pištolj. On poseže za pištoljem.

Ruka mu hvata nešto metalno. Ne mogu to da razaberem, ali da li baš moram? Pribiram se dovoljno da ga obema rukama uhvatim za ručni zglob. Tako ostajem zauzetih ruku, dok njemu jedna ostaje slobodna. Sada me tom rukom mlati kratkim udarcima u rebra.

Ne puštam ga.

On počinje da okreće i izvija ručni zglob, pokušavajući da se oslobodi ili možda… da, pokušava možda da okrene cev prema meni. Spustim ruku dole da mu prekrijem prste. Nijedan nije na obaraču. Sada snažno guram dole. On može da okrene pištolj, ali bez prsta na okidaču ne može da me povredi.

To mi upravo prolazi kroz glavu: držim ga za prste pa ne može da me upuca. Bezbedan sam.

A to razmišljanje ispostavlja se kao tragično pogrešno.

On se još jednom izvije. Načas osetim kako me hladni metal udara po temenu. Ali samo načas. Sada vidim da to nije pištolj. Predugo je i u obliku pendreka. Čujem kako pucketa elektricitet i istovremeno osećam bol, onakav kakav isključuje sve drugo, kakav te tera da ustukneš kako bi izbegao još.

Volti mi jure kroz ruku i čine je beskorisnom.

Endi Rivs lako izvlači ručni zglob iz mog sada nepostojećeg stiska. Zatim, sa zluradim osmehom, priljubljuje mi uređaj – pendrek za omamljivanje, električni gonič za stoku, ne znam – uz trup.

Počinjem da se grčim.

On to ponavlja. Otkazuju mi mišići.