Вечити младожења

«Вечити младожења» је друштвени роман српског књижевника Јакова Игњатовића, који је објављен у бечком часопису «Српска зора» 1878. Књижевна критика и историја сматрају да је «Вечити младожења» најбоље Игњатовићево књижевно остварење. Данас има статус класика српске књижевности и део је обавезне лектире за други разред средње школе у Србији.
Са становишта историјске периодизације «Вечити младожења» припада епоси реализма, тачније његовој протореалистичкој или предрелистичкој фази у српској књижевности. Роман је заснован на мотиву сукоба генерација (очеви и деца), те је и композиционо грађен на тој позицији. Први део (од I до XI главе) приповеда о Софри Кирићу, трговцу из Сент Андреје, који је приказан као предузимљив, храбар и одлучан мушкарац великог богатсва, док је други део романа (од XII до XXVI поглавља) посвећен његовим синовима и кћерима, јунацима слабе воље, помодарима и маштарима који полако расипају очево имање и своју снагу у ништа. Игњатовић је посебни акценат ставио на приказивање живота Софриног најмлађег сина Шамике, доброћудног, феминизираног и образованог дендија који, иако је стално окружен другарицама нудивши им савете о моди и фризурама, остаје нежења и вечити младожења.