Utvare

„Nije još vreme za vas dvojicu“, kažu mi senke. „Srešćete se već. Svi mrtvi se sretnu. A ti si još živ, Jevreme. Dokle ćeš biti, pitaš? Znamo, ali nećemo ti reći. Nije to datu čoveku da zna, a i nama da ti kažemo. Guraj, raspope, nemaš dva života. Šta te briga kada ćeš umreti. Postao bi bolji čovek znajući svoj sudnji dan? Pa, kreni odmah.“

Znaš kako se kod nas kaže: ko mi mazi cuka i hvali ženu, taj mi ne može biti prijatelj.“

Godine se ne prikradaju, dugo nas vrebajući – one skoče iznenada

Priča sa samim sobom je jalova. Pa i zaklinjanja ili kletve. To mora neko da čuje ili se neće desiti.

Uspeo bi, nego nisi verovao. Nije stvar u tome možemo li nešto ili ne možemo, već u veri. Ko ima veru uspeva, koliko god mu zadatak bio nemoguć.“

. Tuga bolje spaja ljude nego r

Kao da postoji neko mesto za loše i ružne reči na koje glava nema pristup.

Istrče, izlete, a da te neko pita što si ih izrekao, ti ne bi umeo da kažeš. Slegneš ramenima i pogledaš u zemlju ako te bude sramota.

Ako si džukela, nasmeješ se i odmahneš rukom

Izađu nam tako glupe reči iz usta a da pamet nisu pitale.

Putevi nam kradu poglede jer se usredsredimo na njih, pa nam oči ne vide ništa drugo. Ne primetimo ono pored puta.

Propušteno, Jevreme, nije kao i izgubljeno, govorim sebi. Izgubljeno smo imali, propušteno ne. I gde je veća žal? U sećanju na ono lepo što je bilo pored nas, pa nestalo ili na ono lepo što je samo prošlo kraj nas, a mi nismo posegli za njim