Orkanski visovi

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Teško je oprostiti, gledajući u te oči, osećajući ove osušene ruke. Poljubi me opet, ali da ne vidim tvoje oči! Opraštam ti što si meni učinila. Ja volim svog ubicu – ali tvog! Kako mogu?“

Istina, ona se ponašala drukčije od sve dece koju sam ikad znala; zbog nje smo gubili strpljenje i po pedeset puta dnevno: od trenutka kad siđe iz sobe pa sve dok ne pođe gore na spavanje, nijedan jedini minut nismo bili sigurni da neće učiniti neki nedozvoljeni nestašluk. Bila je nemirna i vesela duha, jezik joj je neprekidno radio;

Ceo svet je užasna zbirka opomena da je ona postojala i da sam je izgubio!

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu. A Ketrin ima srce duboko kao moje; more bi moglo isto tako stati u onaj tamo konjski valov, kao što bi njenu celu ljubav mogao on privući. Koješta! On joj je jedva jedan stepen draži od psa ili konja. To nije u njemu da bude voljen kao ja; kako ona može voleti u njemu ono što on nema?“

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.

Opraštam ti što si meni učinila. Ja volim svog ubicu – ali tvog! Kako mogu?“

razočaranja:

„Ah, vidiš li, Neli, on ne bi ustupio ni stopu da bi me spasao od groba! Eto kako sam voljena! Pa dobro, ne mari. To nije moj Hitklif. Ja ću ipak moga voleti; i odneću ga sa sobom, on je u mojoj duši.

„Želela bih da mogu da te zadržim“, gorko produži ona, „dok oboje ne umremo! Svejedno bi mi bilo koliko bi ti patio. Ne marim ništa za tvoje patnje. Zašto da i ti ne patiš? Ja patim! Hoćeš li me zaboraviti? Hoćeš li biti srećan kad me zemlja pokrije? Hoćeš li reći posle dvadeset godina: ’To je grob Ketrin Ernšo. Nekada sam je voleo, bilo je to davno, i bio sam nesrećan što sam je izgubio; ali to je prošlost. Mnoge sam voleo otad; moja deca su mi draža nego što mi je ona bila; i na samrti se neću radovati što idem njoj, već će mi biti žao što ostavljam njih!’ Hoćeš li tako reći Hitklife?“

Ti i Edgar slomili ste mi srce, Hitklife! I obojica mi dolazite da oplakujete to delo, kao da ste vi oni koje treba sažaljevati! Neću te sažaljevati, ne ja! Ti si me ubio – i to ti, vidim, prija! Kako si samo snažan! Koliko godina misliš da živiš pošto ja umrem?“