Disanje u mermer

Po­red je, ti­ho kao ku­gla za ku­gla­nje, pro­kli­zio be­li por­še – jed­nom je gle­dao ku­gla­nje na te­le­vi­zi­ji. Vi­deo je i por­še ko­ji se mo­že do­bi­ti ako ne­što ku­piš i po­pu­niš ku­pon. Oko onog dru­gog por­šea, ko­ji je na te­le­vi­zi­ji bli­stao cr­ve­no kao ruč­ke za to­plu vo­du na tu­še­vi­ma u si­ro­ti­štu, pri­vi­ja­le su se du­go­no­ge, kao bli­sta­vom fo­li­jom oba­vi­je­ne de­voj­ke. Ma­zi­le su auto kao da je živ i kao da su se već una­pred za­lju­bi­le u do­ma­ći­na ko­ji ga je do­bio. Ta­da se nje­mu či­ni­lo da lju­bav, o ko­joj svi go­vo­re, upra­vo i je­ste bi­ti ta­kav da svi ho­će da te ima­ju. Sa­mo ni­ko ne mo­že po­šte­no da ob­ja­sni ka­ko se to po­sti­že. Le­po­ti­ce su, uvi­je­ne oko cr­ve­nog por­šea po­put ma­šne za po­klon, ima­le vr­lo du­gač­ke no­ge – ta­kve ni­kad još ni­je vi­deo; de­voj­ke i že­ne u si­ro­ti­štu bi­le su ši­re, s me­ka­nim zad­nji­ca­ma, u ko­je se on bo­jao du­go da gle­da, nji­ho­ve no­ge su bi­le zde­pa­ste i ve­li­ke, čvr­sto upr­te u ze­mlju, i u hod­ni­ci­ma su pra­vi­le mno­go bu­ke. Te­le­vi­zij­ske le­po­ti­ce se ve­ro­vat­no spe­ci­jal­no uz­ga­ja­ju kao po­seb­na vr­sta ko­ko­ša­ka, da bi mo­gle po­sle da se ma­ze s tim por­še­om, za­klju­čio je ta­da on, dr­že­ći dlan na vre­lom šli­cu pan­ta­lo­na.

svi­le.
Od vlak­na ko­je se ne ki­da ni­ti tro­ši.

Mo­ram da se se­ćam da je ma­ma od svi­le.

Ka­ko je čud­no što stva­ri ne ne­sta­nu sa svo­jim vla­sni­ci­ma, po­mi­slio je Lju­das gle­da­ju­ći u de­te­to­vu ku­ti­ji­cu za olov­ke, ko­ju mu je is­pleo od pru­ti­ća. Stvar je iz­dr­žlji­vi­ja od čo­ve­ka. Čo­vek stvo­ri stvar da na taj na­čin pro­du­ži se­be, i umre. Ka­kva ne­prav­da.

Zbog me­ne ma­ma ne mo­že da ra­di, ne­i­spa­va­na je od ka­da sam se ro­dio. Oni mi ni­ka­da to ne go­vo­re di­rekt­no, ali po­ne­kad se raz­vi­ču jed­no na dru­go s mr­žnjom, ko­ja je u stva­ri na­me­nje­na me­ni.

Ka­da raz­mi­šljam o smr­ti, ne mo­gu da je za­mi­slim. Sa­mo ose­ćam ka­ko se pri­bli­ža­va – uvek do­la­zi mal­či­ce pre­ra­no. Čak i ako se na­vi­ka­vaš na nju od ma­lih no­gu, uvek do­đe pre­ra­no. Fa­li nam do­dat­ni skok ma­šte da bi­smo je raz­u­me­li i ob­u­hva­ti­li. U na­ma uvek ima pre­vi­še ži­vo­ta.

Ka­ko je čud­no što stva­ri ne ne­sta­nu sa svo­jim vla­sni­ci­ma, po­mi­slio je Lju­das gle­da­ju­ći u de­te­to­vu ku­ti­ji­cu za olov­ke, ko­ju mu je is­pleo od pru­ti­ća. Stvar je iz­dr­žlji­vi­ja od čo­ve­ka. Čo­vek stvo­ri stvar da na taj na­čin pro­du­ži se­be, i umre. Ka­kva ne­prav­da.

Ta­da se nje­mu či­ni­lo da lju­bav, o ko­joj svi go­vo­re, upra­vo i je­ste bi­ti ta­kav da svi ho­će da te ima­ju.

Ta­da se nje­mu či­ni­lo da lju­bav, o ko­joj svi go­vo­re, upra­vo i je­ste bi­ti ta­kav da svi ho­će da te ima­ju. Sa­mo ni­ko ne mo­že po­šte­no da ob­ja­sni ka­ko se to po­sti­že.

Taj mi­ris... usi­ja­ne ko­že. Kad uve­če u ku­hi­nji za­gnju­ri nos u njen vrat, ta­mo pul­si­ra vru­ća, ner­vo­zna sta­zi­ca kr­vi.