Elegija o beloj devojčici

me. Mnogo puta. Ja sam Ljubica.

ovorili su da si šesta po redu, a niko nije pominjao tvoju mrtvorođenu treću sestru. Videla si

Ja sam naučila, a ti si preučila, što reče Isidora Sekulić za tebe – nasmejala se Zora.
– Preučila… I otad sam u vrzinom kolu…

pokazuje za Roberta Muzila, Tomasa Mana i Gotfrida Kelera. Drugo, prašina neće na Flobera! Zaista, i ja sam se začudio! Neće na Flobera! – smeh nekolicine. – Treće, antikvarne knjige potvrđuju sumnju da i knjige imaju svoje navike, pa tako i one prikupe više prašine od novijih izdanja. Četvrto, ruski klasici lako otresu prašinu sa sebe i nastavljaju dalje kao da se ništa nije dogodilo – još glasniji smeh. – Peto, starija hrvatska izdanja u tvrdom povezu i sa zaštitnim omotom kao da sama stavljaju prašinu na sebe, nešto poput sloja sala, koji ih onda štiti od drugih spoljnih nepogoda. Šesto, nisam mogao da verujem, ali istina je: Rable baca prašinu u oči! – aplauz prisutnih uz grohot.

Jednom godišnje, eto, skidam knjige sa svojih polica i sklanjam prašinu sa njih: usisivačem, krpom, duvanjem, rukama… A ovog puta primetio sam nekoliko zanimljivih stvari. Prvo, prašina voli nemačku književnost – veliko interesovanje

Stil pisca je zapravo brzina prolaska misli i asocijacija kroz glavu.

– Možeš, Krcune. Vidi, Ksenija Atanasijević je u zatvoru jer je oni tvoji drže kao narodnog neprijatelja.

Život je sаmo veselo trošenje datosti. Ma kako morbidno to veselje bilo…

Brzo je zamenila svoju imovinu za ceger pun namirnica s jednim brkajlijom koji je nosio crnu šubaru.

Govorila je sebi da se duševna pustoš i sveopšta besmislenost mogu popuniti samo sadržajima znanja