Gradinar

Oslobodio sam srce briga; sve što sam imao ostavio sam daleko za sobom.

Šta mi to tako gluho šapućeš na uši, o smrti, smrti moja?

Kad uveče cveće klone i marva se vrati svojim torovima, prilaziš mi kradom i šapućeš reči koje ne razumem.

Moraš li me tako prositi i vrbovati, opojnim otrovom uspavljujućeg šapata i hladnih poljubaca, smrti, moja smrti?

Ja nisam ničiji gost na kraju svoga dana.

Preda mnom je duga noć, a ja sam umoran.

Kakav neobuzdani oganj gori u tvojim očima?

Kakva nemirna groznica struji tvojom krvlju?

Kakvo te kliktanje poziva iz tame?

Kakvu si strašnu čarobnu reč pročitao na zvezdama nebeskim, da je noć sa zapečaćenom tajnom porukom ušla u tvoje srce nema i strana?

Žudnja muških srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti.

Ti si pola žena, a pola san.

Druge su žene uvek iste.

Nijedna nije pogledala u dubinu svoga srca, nijedna ne zna svoju sopstvenu tajnu.

Ah, probio si koru moga srca i odvukao moju drhtavu ljubav na otvoreni trg, i razorio zauvek senoviti kut u kome je ona skrivala svoje gnezdo.

Osveštana je ljubav koja se nije ispovedila. Ona sija kao dragi kamen u ognju skrivena srca. U svetlosti ljubopitljivoga dana gleda ona tužno i žalosno.

Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.

Miljeno, srce moje čezne dan i noć za susretom s tobom – susretom koji je kao smrt, koja sve proždire.

Zbriši me kao vihor; uzmi mi sve što imam; razvali mi san i opljačkaj snove. Pokradi mi svet.

U toj pustoši, u poslednjoj golotinji duše, ujedinimo se u lepoti.

Ah, uzaludna čežnjo! Gde je ta nada u jedinjenje, o bože, osim u tebi?