Put do integriteta

Dante skreće sa stranice i gleda pravo u svoju publiku – u vas, dok čitate ovo, u ovom trenutku. On se preselio u večnu sadašnjost. „Večno” ne znači nešto što traje dugo, već nešto što je vanvremensko. Zapamtite, Dante se poistovećuje sa svetlošću, a pri brzini svetlosti vreme više ne postoji. Foton može biti bilo gde, svuda, u svakom trenutku istorije.

Bol izazivaju razni događaji, dok je patnja rezultat načina na koji se suočavamo sa događajima – kako se postavljamo prema njima i, naročito, šta mislimo o njima. Kao što je Epiktet napisao u drugom veku: „Ljude ne uznemirava ono što im se događa, već njihove misli o tome što im se događa.”

Kant je smatrao da naši umovi stvaraju sva naša iskustva, u­ključujući prostor i vreme. Tamo negde možda postoji stvarnost, ali mi možemo da je doživimo samo kroz filter vlastite subjektivne percepciije, što znači da niko nikada ne može da zna šta je apsolutna istina.

Podstiče delovanje koje redukuje bes

Podstiče delovanje koje pojačava bes

Smatra sve ljude povezanim

Posmatra ljude kao „mi protiv njih”

Traži nove informacije

Izbegava nove informacije

Uči o mnogim temama

Opsesivno se usredsređuje na nekoliko tema

Sposoban je da zamisli druge perspektive

Može da zamisli samo svoju perspektivu

Vidi nijanse sive boje

Sve posmatra kao crno ili belo

Priznaje da je nesavršen

Insistira na sopstvenoj nepogrešivosti

Emocionalni uzlet koji možemo doživeti zbog osećanja pravičnosti može izbrisati naše istinske vrednosti, učiniti nas slepim pred činjenicama o tome ko je povređen, a ko nanosi štetu, i zaglušiti nam čisti glas integriteta. Ukoliko to ne preispitamo, možemo da završimo u mentalnom stanju neprekidnog napadanja; to je sedmi krug pakla

ovaj nivo pakla na tri kruga: jedan je za ljude koji su bili nasilni prema drugima, drugi za one koji su postali nasilni prema sebi i treći za duše koje su bile nasilnički raspoložene prema Bogu, umetnosti i prirodi – stvaralačkim silama. Ova metafora odražava tri najčešća načina na koje možemo da se zaglavimo u greškama pravičnosti, napadom na druge ljude, sebe ili stvari onakve kakve jesu.

Ljudi zavise od pripadanja blisko povezanim grupama pojedinaca koji sarađuju da bi opstali. Zbog toga smo biološki programirani da se identifikujemo s ljudima koji izgledaju, ponašaju se, oblače se, pričaju i razmišljaju kao mi. Loša strana toga jeste čovekova univerzalna tendencija da ne veruje nikome ko izgleda drugačije u odnosu na pripadnike njegove vlastite grupe.

Jednom kada nekoga „etiketiramo kao drugačijeg” možemo ga nesvesno definisati kao nehumanog, inferiornog, čak i odvratnog čoveka. Pa i samo postojanje tako neuklopivih i drugačijih nama predstavlja pretnju po život! Kada se udružimo sa svojim grupama da bismo se žalili na one „drugačije”, adrenalin i drugi „agresivni” hormonski podsticaji pružaju nam netoksičan, veštački osećaj svrhe i pripadnosti. Što nasilnije govorimo i delujemo, osećamo se pravednije.

Deo mozga koji nas navodi na to da su poznati putevi ispravni, bez obzira na sve, stariji je, veći i jači od racionalnog uma. Jedan psiholog, Džonatan Hajt, upoređuje logički mozak sa jahačem koji sedi na leđima nekog iracionalnog slona. Pretpostavljamo da jahač ima kontrolu, da donosi ispravne, pravične odluke i usmerava slona. Međutim, obično je slon taj koji ima kontrolu, odnosno, donosi odluke.

Ljudi koji su u vlasti svog pravednog uma uglavnom veruju u to da su njihovi lični moralni kodeksi logični, racionalni i univerzalno istiniti. Međutim, u istraživanjima je pokazano da takva stanovišta zapravo potiču iz emocionalnih reakcija, oblikovanih specifičnim kulturama. To znači da nasilni um doslovno ne može da čuje razum.