Zakon srca

Najlakše je tako uraditi, ali nije u tome poenta. Poenta je da to izvedemo, a da nemaju povod da nas krivično gone.

– Nas. Rekao si, nas. Znači, u igri si.

Dobro. Da čujem, šta predlažeš, Samarićaninu?

– Da mi pomogneš u pripremi i primopredaji embriona, a ako to izađe na videlo, tvrdiću da nisam bio upućen u njenu nameru da nastavi sa procesom embriotransfera.

Muka i sve te slučajnosti navele su je na tu pomisao.

– A tebe?

– Šta mene?

– Tebe nisu navele?

– Nisu jer tu pomisao opovrgava činjenica, koja je meni poznata, da srce za Semu Pat nije stiglo iz Frankfurta, jer se u periodu dok su Semu Pat pripremali za operaciju čekalo da ga helikopterom dopreme sa neke druge lokacije. Ali u želji da nađe rešenje za svoj problem Lepojka je, ne znajući taj podatak, naprosto sumirala neke slučajnosti i podudarnosti iz prošlosti, koje mogu da se tumače ovako ili onako. Samo se pitam, i u tome je poenta, da li je nama za odluku da joj pomognemo bitno čije je srce dobila Sema Pat. Jer, iako nije, to je moglo, sudeći po datumu, da bude srce Lepojkinog kumčeta, zar ne?

– Zato si se meni i obratio za pomoć?

– Nisam ja. Lepojka je, shvativši na kom si položa

bi mi neizmerno žao što je između nas tako dugo postojao taj bedem tvrde ćutnje. Osećala sam grižu savesti što u tom momentu nisam smogla snage da priznam da me je sramota sopstvene pomisli da Rudijevom nesrećom krčim put do Salihovog srca.

gorka ispovest, to Klaudijino neočekivano prinošenje srca na žrtvenik, taj bol u njenim zacakljenim plavim očima, ostavili su me bez reči i ja sam poput sveštenika koji prima ispovest odbacila i radoznalost i sažaljenje i prekor, ostavljajući je da se konačno dobro isplače.

– Ne zahvaljujem samo na vožnji već na sveukupnoj pažnji.

– Ne zahvaljujte, ja to činim iz sebičnih razloga.

– Kako to da razumem?

– Pričinjava mi zadovoljstvo da pomažem zemljacima. A mi smo zemljaci u tuđini, znači sapatnici, zar ne?

Vidite, Željko, i meni noćas treba jedno ne novo, već meko, a hrabro srce. Neko srce koje pošt

dobije šansu za novi život. I čudo se desilo, zar ne? Dobila ga je. Ona nečije, Rudijevo srce opet tamo neko, svejedno, desilo se i to u jednom te istom danu. Sad se pitam da li sam vam malopre tek pukim slučajem pričala o Rudijevoj majci? Ili slučajnosti ne postoje. Tog dana kada ste vi čekali da se čudo desi, čudo se desilo, Sema Pat je dobila šansu da nastavi da živi. Ta žarka želja koju ste iskusili povezuje nas. Ove noći i ja čekam da se čudo desi, da moja deca dobiju šansu da nastave da žive. Jer u embrionima je začet jedan ljudski život. I ne radi se tu samo o uskraćivanju prava na život tamo nekoj jedinki koju zovemo embrion već se radi o budućoj lozi koja će se iz tog embriona granati.

Tačno na izvoru.

– Sreće, za šta?

– Da mi pomogne da dođem do embriona.

– Ni on ne može da vam, mimo zakona, pomogne, kao ni ja.

– Hoćete li, Željko, da vam kažem ime jednog donora sa čijim srcem je neko, poput Seme Pat, nastavio da živi? I to nekim slučajem, baš tog dana kada se Sema Pat, kako vi rekoste, ponovo rodila.

– Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo na šta ciljate.

– Upravo tog dana kada je Sema Pat dobila novo srce, moja kuma je dala saglasnost i nekome poklonila srce svog sina Rudija, potpuno nesvesna vaše žarke želje da se desi čudo i da Sema P

laboratorije.

– Dakle, da je sreće, bio bi prava osoba.