Okean na kraju puteljka

Znao sam da odrasli ne bi trebalo da plaču. Oni nisu imali majke da ih uteše

Strahovito sam želeo da mi se vrati juče.

Nisam bio srećno dete, iako bih s vremena na vreme bio zadovoljan životom. Više sam živeo u knjigama nego bilo gde drugde.

Da ste me sat vremena ranije pitali, rekao bih ne, ne sećam se puta. Nisam mislio ni da ću se setiti imena Leti Hempstok. Ali čim sam se našao u tom predvorju, sve je počelo da mi se vraća. Iza svakog ugla su me čekale i dozivale uspomene. Da ste mi rekli da mi je opet sedam godina, možda bih vam i poverovao, bar na tren.

Kako starimo, polako se pretvaramo u sopstvene roditelje; ako dovoljno dugo poživimo, videćemo lica kako se ponavljaju u vremenu

deca se koriste prečicama i skrivenim puteljcima, dok odrasli idu ulicama i zvaničnim putevima.

Ni odrasli iznutra ne izgledaju kao odrasli. Spolja su veliki, bezobzirni i uvek znaju šta rade. A iznutra izgledaju baš kao što su oduvek i izgledali. Kao što su izgledali kad su bili tvog uzrasta. Istina je da odrasli ne postoje.

Odrasli slede staze. Deca istražuju. Odraslima ne smeta da stotinu, ili hiljadu puta idu istim putem; možda odraslima prosto nikada ne padne na pamet da skrenu sa staze,

Nisam bio srećno dete, iako bih s vremena na vreme bio zadovoljan životom. Više sam živeo u knjigama nego bilo gde drugde.

Uostalom, knjige su bile pouzdanije od ljudi.