Zlatno runo – I

I zaplakaće i zajaukaće za tobom
carevi zemaljski, kad vide dim gorenja
tvojih. I trgovci zemaljski zaplakaće
i zajaukati za tobom, što njihovijeh
tovara niko više ne kupuje: tovara
zlata i srebra, i kamena dragog i
bisera i lana i porfire i svile i
skerleta, i svakog mirisnog drveta, i
svakojakih sudova od slonovače, i
sudova od skupocjenog drveta, mjedi i
gvožđa i mermera. I cimeta i tamjana
i mira i livana, i vina i ulja, i
brašna bijela i pšenice, i goveda i
ovaca, i konja i kola, i tjelesa i duša
čovječijih.“

„Ko ima uho da čuje neka čuje šta
govori duh: koji pobijedi daću mu da
jede od mane sakrivene, i daću mu
kamen bijel, i na kamenu novo ime
napisano, kojega niko ne zna osim
onoga koji ga primi.

porodice nemaju budućnosti. Porodice imaju samo prošlo

njihovo pamćenje zajednički datum

možda će to iskorenjeno stvorenje, sve u rezonaciji potresa, u kome je iščezao njegov rod, bludnjom okolnosti, mada već mrtvo, začeti novi krug postojanja, mladi porodični ciklus,

– tužne li istine! – to neće više biti ista porodica.

sudbine Isakoviča iz Seoba Crnjanskog potvrđuju večnu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe

Ako danas nešto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi neće biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena za današnji gubitak.

Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti… Ja mislim da može, đenerale. Sa pobednjačkim infalidom sasvim se razmernjo može meriti zdrav i snažan poraženik…

Svaki junak Zlatnog runa istovremeno je u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji će ga nastaviti.